Остала је оваква какву је данас имамо захваљујући двојици, како неко рече, хероја. два пута јој је било намењено рушење, али је нису дали генерал краљеве војске драгош Ђелошевић и италијански заробљеник Ђилдо песапане. по многим тајнама и мистеријама је позната, па су ту својевремено били и чланови екипе емисије „Ghost hunters InternatIonal“
Дан сунчан, снег блешти, полиција на све стране. У колима, поред кола, на главним капијама тврђаве. Распоређени свуда. Кога чувају или чекају, питају се сви када закораче на горњи плато Петроварадинске тврђаве. И одговор је убрзо стигао у виду тамних лимузина са полузатамњеним стаклима. Било је, додуше,у том мини-конвоју и обичних возила, па и један мали комби.
Време је ручку, а датум 1. фебруар. Дан је Града Новог Сада, када је 1748. године ова варош проглашена слободним краљевским градом, а царица Марија Терезија потписала „Повељу слободног краљевског града“. Нови Сад је том повељом стекао аутономију високог степена у оквиру тадашње Хабзбуршке монархије.
И, када је дан неког града, тада цео град слави. Преведено – не ради. А градски челници су и на ручак себе и госте извели. На Тврђаву.
Нису никоме сметали, а туриста је било поприлично. Ни туристи нису њима, јер се у ресторан на кафу није могло. Домаћи су гледали у тањир, гости у Дунав и Нови Сад. Одавде је стварно леп поглед на град.
А да није било генерала Драгоша Ђелошевића и Италијана Ђилда Песапанеа, питање је да ли би тог осунчаног петка туристи шетали а домаћи се гостили на овом простору. Или би то била гомила рушевина зарасла у шибље. Или нешто друго.
Наставак прочитајте у броју 3134.