Не тако далеко од Београда заспала је варош-лепотица и већ дуго чека свог принца-инвеститора да је пробуди. Спава у загрљају двеју река, Јaсенице и Кубршнице, и већ дуго сања, а има и о чему. Памти много њених једанаест векова. У сну види све оно лепо чега нема у стварности. Не може да заборави своју трговачку и ратничку прошлост, своју интелектуалну и блиставу душу. Имала је гимназију, угледну и стару, ретку у Србији и Шумадији, господу професоре и много ђака које је послала да се школују и даље обогаћују себе и средину у којој су. За толике године дала је угледне научнике, инжењере, спортисте, шахисте, музичаре, новинаре, раднике, глумце.
Наставак прочитајте у броју 3142.