Свака поставка неког драмског дела у режији Бориса Лијешевића је позоришни празник упитности и заблуделих размишљања. Тако је и са „Михаелом Колхасом“, приповетком немачког писца Хајнриха фон Клајста с почетка 19. века. Великим делом истинита прича, која се догодила триста година пре него што је описана, једноставна је у почетку с тим што се са сваком страницом усложњава и постаје брутално сведочанство о сукобу „разума и осећајности“.
Борис Лијешевић (48), коме је ово пети пут да режира у Југословенском Драмском Позоришту, признаје да је дуго са управом размишљао коју ће представу поставити, а када је предлог пао на Фон Клајста, био је убеђен да треба да размишља у правцу неке од његових драма попут „Пентезилеје“ или „Амфитриона“, али је онда неко из групе „мислилаца“ преломио и рекао да ако се ради овај писац, онда то мора бити само његов „Михаел Колхас“.
– Ту новелу до тада нисам имао прилике да читам, али када сам је узео у руке, после првих десет страна схватио сам да ме она зове, баш мене у овим годинама и у ово време – искрен је Лијешевић. – Привукла ме је прича о човеку који вредно ради и чува своју породицу, уверен да ће га систем због тога поштовати и наградити. Испоставља се да тај систем човека који се бори за правду назива прзницом и учи га да треба да подноси неправду, да се повуче пред моћним породицама чији су чланови на свим важним местима у држави.
Главни јунак је управо особа из наслова представе – Михаел Колхас, учитељски син и успешни трговац коњима. Живео је у ондашњој Пруској, негде на ободима данашњег Берлина. Био је вредан, неустрашив, поштен, омиљен, дарежљив према онима који имају мање од њега, помагао је свакоме, живео удобним животом са женом и децом. Све у свему – идеалан херој обичног света. Међутим, једна особина чинила га је посебно опасним – неутољива жеђ за правдом. Она је и њега самог учинила разбојником и убицом.
Пут без повратака
Када је октобра 1532. кренуо на пољопривредни сајам у Лајпциг, који се налазио у другој државици Саксонији, локални племић Јункер фон Тронка је поставио прелаз и наплаћивао путарину. Колхасу су запленили два коња као депозит која би му вратили при повратку, уколико донесе новац. Када је у Дрездену, главном граду Саксоније, сазнао да је тај Јункеров намет био нелегалан и произвољан, тражио је од Јункера да му врати коње. Стигавши у његов дворац, видео је да су његове коње терали да раде, да су их изгладњивали и тукли као и самог коњушара који је остао са њима.
Колхас је тражо правду у судовима Саксоније, али узалуд. После годину дана све његове притужбе биле су одбачене под притиском Јункерове породице. Колхасу су помагали пријатељи и супруга, коју је приликом покушаја да уручи жалбу гувернеру Саксоније, стражар оборио на земљу и недуго потом је умрла због тешких повреда које је тада добила. Колхас је побеснео, организовао групу од седморо пријатеља и спалио дворац Јункера који је побегао у град Витенберг. Морао је чак да се умеша и славни свештеник, теолог и професор Мартин Лутер, али без успеха. Колхасова група се увећала на неколико стотина побуњеника против разних неправди и наставила осветничку мисију опсаде Винтерберга. Тражили су изручење Јункера, без резултата. Иако су и гувернер Саксоније и верски поглавар Мартин Лутер давали за право Колхасу, борац за правду је на превару ухваћен (уз притисак директно из бечке царске палате) и затворен почетком 1540. Крајем марта исте године је погубљен.
Лијешевић овако објашњава ситуацију у којој се Колхас нашао:
– Јунак је кренуо на пут и наишао на рампу тамо где је никада није било. Дошли су неки нови људи, бесправно оградили парцелу, подигли рампу, увели таксу на пролаз кроз то имање, зауставили кретање, промет, живот… осим уколико људи не пристану да им плаћају мито. Узимају туђе како им се и колико прохте. Све им се може, нико да их заустави.
Како живети са неправдом
У тој тачки почињу да се роје питања без одговора, онако како их редитељ види и осећа:
– Да ли пристати на уцену и наставити даље или им се супротставити (а то кошта)? Њих не кошта ништа, нити полажу рачуне. Шта да ради човек када га ошине њихова бахатост, грубост, неваспитање или насиље? Од кога да тражи одштету када су њихови рођаци и пријатељи свуда, у свим иснтитуцијама и регијама, умрежени и недодирљиви? Сваку тужбу сакрију и пониште, сваки свој прекршај и преступ оправдавају и окривљују друге. Никоме не одговарају. Закон за њих не постоји, систем их штити. Како живети у том систему који не штити права грађана, већ је фасада за порочност и самовољу богатих и моћних? Како се носити са бесом који ствара неправда и институционализовано насиље? Како живети са неправдом које је све више и која се исправити не може, која те поништава као људско биће?
Е, сада иде оно најважније што ово дело чини тако дубоким и вишеслојним, али и најважније питање на које ауторска екипа нема одговор већ га оставља на промишљање сваком гледаоцу представе.
– Да ли треба исправљати неправду и по коју цену и како се борити против неправде, а истовремено и сам не постати неправедан? Да ли наш јунак треба да се бори против тога или да послуша глас својих ближњих и добронамерних који му саветују да опрости? И како опростити онима који тај опроштај не траже и своју грешку не увиђају?
И још:
– Шта је уопште правда, договор међу људима или нешто недодирљиво и нама несхватљиво? Ко дели правду, Бог или човек? Од кога је чекати и колико дуго?
Режисер објашњава да ни он, као ни драматурзи књиге, Милош Кречковић и Федор Шили, немају одговоре на сва ова питања, али додаје „важно је постављати ова питања, а одговори су веома субјективни“.
– Верујем да одговор може зависити од генерације и узраста онога који о одговору размишља – објашњава Борис. – Млађи су готово увек за побуну, а ја како старим, а деца ми одрастају, имам све више дилема.
Краљ Чачка – душа представе
Баш због тога Милош Кречковић сматра да је „Михаел Колхас“ најбоље дело немачког романтизма, дело које је имало утицаја на ауторе попут Томаса Мана или Франца Кафке, „које је настало у бурној политичкој и друштвеној ситуацији, у време када се под налетом Наполеонове војске после хиљаду година постојања распада чудна творевина звана Свето римско царство, када се идеали Француске револуције претварају у освету без краја. Фон Клајст се питао докле та револуција треба да иде и колико да траје, када се претвара у чисту освету и терор? Повод за причу о оваквим размишљањима нашао је у истинитој причи о човеку чија борба за правду угрожава и само постојање њега, његове породице и околине“.
Насловну улогу у представи тумачи Војин Ћетковић, а уз њега су Зоран Цвијановић, Милена Васић, Миодраг Драгичевић, Алексеј Бјелогрлић, Никола Ракочевић, Бојислав Брајовић и Милош Самолов. Посебност ове представе није само то што је поп звезда Краљ Чачка (Ненад Марић) писао музику за њу, већ и што је изводи уживо током сваке представе! Режисер је толико одушевљен његовим доприносом комаду да је Краља Чачка назвао „душом ове представе“! А оно што је још необичније јесте да је за претходни комад Хајнриха фон Клајста „Разбијени крчаг“ који је изведен у истом позоришту пре девет година, у режији Игора Вука Торбице, музику писао Марко Марић, рођени брат Краља Чачка!
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Небојша Бабић