Новосађанин коме није било суђено да постане кошаркаш, прва је реченица коју нам је Васа Стајкић изговорио о себи. Данас, успешан оперски певач не жали што је судбина мало другачије карте поделила, а истиче да у свакој представи ужива и ради из најчистије љубави.
У медијима сте често истицали да сте се уместо кошаркашке каријере, за свој животни позив изабрали оперу. Како је дошло до тако радикалне одлуке и да ли сада, из ове перспективе, сматрате да је оправдана?
– Кошарка је била моја велика жеља и остала велика љубав, а музика је полако улазила у мој живот. Прво сам из знатижеље почео да свирам хорну у нижој музичкој, затим наставио са учењем теорије музике у средњој школи у Новом Саду. Кошарку сам играо само на улици и то је трајало годинама али никада нисам тренирао у неком клубу. Тако је музика мало по мало потпуно преузела мој живот, а убрзо се осим теорије појавила нова љубав – певање. На почетку у црквеном хору са друштвом из средње школе и потпуно аматерски, до момента када сам био у трећем средње и када сам скупио храброст и покуцао на врата професорке певања и затражио да ме чује и процени. Након тога се све јако брзо одвијало и већ после пар месеци учења сам освојио своју прву награду на такмичењу. Од тог момента, мислим да је моја судбина била запечаћена. Од 2019. године сам поцео да радим у Српском народном позоришту и иза себе имам више од 300 отпеваних представа у мом матичном позоришту. Тако сам заслужио место првака опере.
Стални сте члан Српског Народног позоришта у Новом Саду. Шта вас свакодневно мотивише на рад, чему се посебно радујете када је опера у питању?
– Опера је један од најкомплекснијих, најтежих али и најзанимљивијих музичких жанрова. Она захтева потпуну посвећеност и оно што је чини тако занимљивом је цео процес кроз који као солиста пролазим припремајући сваку нову улогу. Од читања текста, провере историјских података, учења музике и целог текста напамет, па тек онда долазак на режијске пробе на којима настаје лик једног сликара, тореадора, краља, лопова, и сваки од тих ликова је специфичан, има свој костим, шминку, карактер и тежину улоге. Тај читав процес траје минимум три месеца и тек онда следи право узбуђење када коначно изађемо на сцену и одиграмо то сто смо толико дуго припремали и дочекамо крај представе и аплауз, похвале али и критике. Све је то саставни део једног врло узбудљивог живота.
Да ли сте имали узоре и ко су они били?
– Имао сам многе узоре, велике певаче, али сам их кроз време мењао и налазио да су сви специфични и да сваки певач има свој карактеристични глас и боју који ми се више или мање свиђају у одређеним улогама. Од свих бих ипак могао да издвојим једног који је оставио најјачи утисак на мене, а то је Димитрy Хворостовскy. Он је својим гласом, појавом и невероватном харизмом један од најкомплетнијих певача икада.
Пише Јована Миловановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању