У то време, педесетих година, већ је постао релативно познати писац чији је први прави роман, како Ивањи то воли да каже, „Диоклецијан“, добио добре критике. Знање немачког као матерњег језика донело му је позив другара из Савезног извршног већа. Друг Лопичић је питао друга Ивањија да ли би се одважио да преводи за Петра Стамболића који је тада био председник југословенске Владе. На железничкој станици у Београду Стамболић дочекује колеге из Аустрије, Иван преводи и стално исправља аустријског преводиоца док све време упире поглед у Кочу Поповића, тада министра иностраних послова и легендарног хероја из рата. Коча, и сам познавалац светских језика, био је одушевљен Ивановим радом, толико да га је истог тренутка повео у Бели двор да преводи Титу, који је дочекивао исте госте из Аустрије.
– Стојим на тераси Белог двора и савлађујем страх – сећа се Ивањи првог сусрета са маршалом. – Нико ми ништа не говори. Коча реферише Титу, Тито почне да прича на немачком са гостима и води их у библиотеку. Тито ми каже: „Говорим нашки који ти преводиш, а ја контролишем“! Онда сам се презнојио, као да сам се туширао у кошуљи, али глас ме није издао и Тито је био задовољан… После смо имали добар однос. Са сваким је био и неформалан и срдачан, распитивао се за породицу.
У то време Ивањи је већ имао породицу. Други брак је окончан разводом, али је са другом супругом и даље живео у истом стану. Међутим, у Савременом позоришту упознао је лепу балерину Драгославу (Драгану) Николић.
– Са њом сам живео педесет и две године, све до њене смрти. Упознали смо се када се постављала представа „Слатка Ирма“, у режији Соје Јовановић. Драгана је имала и глумачког талента, већ је играла и у неким филмовима, па и у чувеној „Прекобројној“. Први пут сам је срео када је дошла код мене да тражи одсуство због снимања неког филма у Словенији. Дам јој очински савет да не потроши цео хонорар одмах, већ да сачува нешто. Касније смо ишли у Дубровник службено, тамо су им биле потребне балерине за један културни програм. Чим смо се вратили 31. августа 1964. истог дана смо отишли код матичара, без докумената и са сведоцима које смо набавили међу онима који су били најближи. Драгана је позвала редитеља Арсу Јовановића, а ја нисам имао кога осим секретара председника општине. Мог кума сам тада видео први и последњи пут.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању