На путу од Гуче ка Ивањици, на једној кривини са десне стране, тик изнад пута, пажњу пролазника привлачи мала бела црква. Подигнута је испред улаза у пећину, а мало пре улаза са леве стране уз стену постављено је и звоно. Није пећина непозната, нити су људи из збегова били први који су крочили у њу. Почетком овог миленијума археолози су истражили пећину, када је утврђено да је ту привремено боравио и праисторијски човек и да је простор делио са пећинским медведом. А све то потврђено је налазима.
Пећина је испитана у дужини од 400 метара, улазни део широк је око три метра. Из улазног уског простора стиже се у нестварно лепу дворану. Оно што је занимљиво, дворана, као и остатак истражене пећине не обилује претерано украсима. Али, та дворана из неког разлога делује магично. Величанствено. На једној страни су бигрени саливи са читавом серијом плитких базенчића. У централном делу налазе се дебели сталактити и сталагмити. Тамо у крају још један број салива који делују као окамењени водопади. На једној табли пише да су студенти Биолошког факултета из Београда са професором Божидаром Ћурчићем овде нашли 25 нових врста пећинских животиња, односно инсеката. Посебне су, јер за неке се није знало.
Пећина се, иначе, налази у долини Рашћанске реке, па је често називају и Рашћанска. Званично име је добила по Карађорђевом војводи Хаџи-Продану Глигоријевићу који је у ову пећину склањао народ у збегу. Приповеда се да је цркву подигао на месту где је сахранио сина који је погинуо у сукобу са Турцима. Његова црква је рушена, обнављана, данас је у добром стању и са пећином чини једну занимљиву дестинацију.
Мало је у Србији спелеолошких објеката који су детаљно описани у минулим временима. А ево како је у архиву САНУ сачуван рукопис о овој пећини под називом „Опис пећине у Рашчићима, селу среза Моравичког Окружја Ужичког“, из фебруара 1852. године. Аутор је Никола Вуловић, писар окружног суда у Чачку.
„На самом крају овог села, под селом Лисом, налази се у великом крилу једном, једна грдно пространа пећина, која је од првих до тако названих малих врата за 1,5 фат широка и 3 до 4 висока, и за 50 хвати дуга…. Ову пећину избере Хаџи Продан, кад је противу Турака устао и војевао, и на вратима исте начини доста повелику црквицу, и овом пећину затвори да се само на мала врата у исту из цркве улазило, и покрај ове сазида с друге стране себи двокатни конак и мало градића, гди је мислио и боље утврдити се. Но, кад турска сила навали, сакрије се он са неком части своје војске у исту пећину, у коју је доста ране и остале муниције прибавио. Турци навале, бише га, подуго, и ништа му немогаду, да се један лукави Улис нашао није, који савет да, да се са свије оближњи кућа и стаја, кровина од сена и сламе поскида, и ова са стене пред пећину и цркву баца, па запали, како би црква и конаци ланакуља, и добише принуди, да пећину оставе и на силу продру. Овако кроз дим и ватру нагрне кукавни Хаџи Продан с војском, удари на Турке, и сам буде заробљен.“
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању