Призренска антерија непроцењиве вредности налази се у њујоршком Metropolitan Museum of Modern Art. То је један од најлепших комада српске грађанске ношње из Призрена. У овај музеј је доспела као поклон једне српске породице која се доселила у Америку пре готово сто година.
Антерија је врста старинске хаљине. То је хаљина са дубоким изрезом на грудима, са дугим, спреда отвореним рукавима, Од струка наниже је звонаста, јер ту су додавани такозвани „клини“ и дугачка је до чланака ногу. Шивена је од различитог материјала: памук, свила, сомот, брокат. Обично су натерије биле црвене са узаним белим пругама или са ситним мотивима, а раскошним су сматране оне са златним везом од свиле или сомота. Мајстори који су израђивали антерије називали су се терзије.
Иначе, српска материјална културна баштина на Косову и Метохији изражена је великим делом у народној ношњи. У свом истраживачком раду о овој теми, под називом „Ко нам фалсификује призренску ношњу“, Призренка Лела Марковић, дипломирани правник и књижевник каже:
„Међу разноликом косовско-метохијском ношњом српског народа, издваја се раскошна градска женска призренска ношња. По лепоти, богатству, симболици и препознатљивости. Тако се по броју дуката на челенки знало да ли је жена која је носи удата, по изради ногавица око зглобова ногу да ли је девојка Српкиња, по свиленом дезенираном појасу, по врсти кошуље са срменом јачицом да ли је призренска свила, по одевној вишеслојности, дугмадима од корала, димијама од тафта и свиле, гајтанима, тракама, бућмом и дивно стилизованим орнаментима, по боји срменог конца везеног у џубе, јелек, антерију и минтан, шивеног од кадифе и сомота тамно љубичасте, црвене, плаве или браон боје, знало се и богатство куће из које потиче. Било је уобичајено да у старом Призрену виђени призренски трговци и занатлије приуште својим будућим супругама најлепшу и најбогатију призренску ношњу за венчање као и касније, за сваки излазак у чаршију пред свет.
Светице са фресака Богородице Љевишке биле су узор Призренкама, не само због своје светости, живота у Христу, већ и по својој одори на фрескама. Довољно је погледати фреску Свете Варваре на једном од стубова Цркве Богородице Љевишке па да се у одори Светице препозна сличност са призренском антеријом, у дезену, златним орнаментима и бојама“, објашњава Лела Марковић.
Пише Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању