Готово неприметно, скривено или стидљиво, кроз дневну штампу 1993. године провукла се вест да је у 62. години преминуо професор др Радовоје Пешић. Тридесет година је прошло од тада, а чини се да ни данас овај врсни истраживач није добио место које заслужује. Начин на који се бавио, односно истраживао нашу далеку прошлост, као да неко не жели да обелодани. А има ту толико тога. Занимљивог и истинитог. Ево дела онога што је остало записано у белешкама аутора овог текста те године када се професор Пешић преселио у неки, надамо се, бољи свет.
„…Цивилизација и писменост нису почели на Блиском истоку, у Месопотамији, већ на Балкану, у Србији, у Винчи, месту удаљеном петнаестак километара од Београда. Писмо из Винче сведочи о постојању једне оригиналне и аутохтоне културе, која је на истоку зрачила до Украјине, на југу до Грчке, егејских острва и Крита, а на западу до Јадранског мора, области Пуља и можда до Сицилије…
Написао је ово познати немачки лингвиста Харолд Харман у својој књизи „Општа историја писма“. На жалост, славни Немац није открио ништа ново. О постојању и значају Винчанског писма писао је пре њега др Радивоје Пешић, један од најугледнијих истраживача писмености, цивилизације и културе Словена и Срба.
Професора Пешића више нема међу нама. Недавно се готово неприметно кроз дневну штампу провукла вест да је професор Пешић преминуо у Београду, у 62. години живота.
Човек који је веровао људима, али није хтео да слепо верује постојећим теоријама у науци којом се и сам бавио, професор Пешић, у једном тренутку остао је „несхваћен“. Није никаква тајна да професор Пешић, истраживач који је постигао значајне резултате у славистици, историји писма, семиологији, често није имао саговорника, па ни међу колегама. Захваљујући, пре свега љубави према послу којим се бавио, успео је да опстане и настави даље и онда када је неправедно гурнут на маргину, па чак и онда када је у делу круга у коме се кретао, проглашен и – шарлатаном! И како то обично бива у таквим случајевима, потврду за свој рад професор Пешић је морао да потражи у иностранстрву.
Пише О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању