У Креманској котлини, спајају се четири реке носећи ледену воду скупљену по врлетима Таре и Златибора и правећи једну од најлепших планинских река Србије – Ђетињу. Ђетиња ће се отиснути на пут дуг 75 километара и проћи тамо где би мало ко и помислио да се може проћи до свог ушћа. На свом путу ће тећи наизменично мирно, па ће скакукати преко стена правећи слапове, провлачећи се кроз теснаце наткривена стеновитим литицама, ствараће бројне кањоне, меандре и котлине у жељи да преживи и прође даље. Ерцовска тврдоглавост је тера да гура, врлуда, бруси све пред собом из жеље да опстане, да савлада све препреке.
Као свакој планинској реци, Ђетињи предстоји тежак пут пун препрека преко клисура које треба превазићи, а котлине јој дођу као место предаха пред нове изазове. Клисуру реке Ђетиње представља низ клисура и котлина које је прате у њеном току до ушћа. После Креманске котлине, у клисури Љуштици, река оснажена притоком Карачицом тече до подножја планине Поникве где је чека Биоштанска котлинау у којој зауздана река одмара на свом току на својим широким језерским обалама. Језеро у Врутцима, највеће на Ђетињи настало је изградњом бране 1987. када је потопљено насеље Врутци и остаци манастира Рујно, значаног по томе што је ту монах Теодосије средином 16. века штампао Рујанско четворојеванђеље – прву књигу штампану у Србији. Језеро је направљено за снабдевање Ужица пијаћом водом и као заштита од поплавних таласа са околних планина.
На Ђетињи постоје још три мања језера. Велика и мала брана су направљене за потребе снабдевања водом хидроелектрана у почецима електрификације града, док се у самом граду Ужицу налази језеро са плажом и шеталиштем.
Пошто напусти Биоштанску котлину Ђетињу чека најлепши и најтежи део пута – Стапарска клисура. Преко многобројних слапова и теснаца наткривених стеновитим литицама и импозантним сипарима који се спуштају све до корита реке, брзе воде Ђетиње дубе сваку стену и ваљају сваки камен проналазећи свој пут ка ушћу. Све до Ужица Ђетиња тече јединственом клисуром, пени у такозваним лонцима и мења свој пут кроз брзаке.
Подручје клисуре је покривено многобројним пећинама, вртачама, шкрапама и другим морфолошким облицима. Две највеће, најпознатије и интересантне за посетиоце јесу пећине Мегара, јама необичне лепоте недалеко од Стапара, и чувена Потпећка пећина која има највећи улазни свод на Балкану. У клисури се налази и Стапарска бања, стари термални локалитет западне Србије, чије су изворе користили у античком периоду и у доба Римљана. Извори су коришћени у средњем веку, као и у периоду између два рата за лечење кожних болести и реуматских обољења.
Стапарска клисура је и рај за риболовце. Овде се могу наћи капитални примерци поточне пастрмке, липљана, мрене и друге рибе. На излазу из Стапарске клисуре прелеп вештачки водопад који се сурвава са двадесетак метара низ падине у ком река показује сву своју снагу не оставља никог од посетилаца равнодушним. У клисури се налази доста термалних извора. Сви они избијају у скровитим врелима, међу бујним биљкама, на падинама руменим од руја, необичне биљке која расте у долини Ђетиње, у сенкама црних борова који израстају на неприступачним местима окомитих литица, док преко њих лепршају лептири по којима је ова река чувена у свету. Клисура Ђетиње је проглашена Пределом изузетних одлика и означена као природно добро од великог значаја коју треба доживети и пре свега сачувати.
Из села Стапара, Ђетиња улази у Туричку котлину где накратко тече мирно док не уђе у Градску клисуру, подно ужичког Старог града, поред литица високих и до 50 метара. Стари град на литицама изнад Ђетиње настао је у раном средњем веку и служио је за заштиту Ужица и тадашњих караванских путева који су спајали моравску долину са Јадраном. Овуда су пролазиле војске и трговци, а као вид заштите подигнута је тврђава високо изнад града. Тврђава је живела свој живот до 1863. када су је приликом напуштања Турци минирали. У подножју тврђаве, на Ђетињи, налази се чувена хидроелектрана Под градом, прва у Србији рађена по Теслином вишефазном систему наизменичне струје, настала1900. године, само пет година након оне на Нијагариним водопадима. Спада међу очуване хидроелектране, па и данас може да производи електричну енергију.
Након што напусти Ужице Ђетињу чека миран ток кроз плодна поља Гротске и Крчаговачке котлине, кроз клисуру Врела све до Севојничке котлине. Ту јој је последње сужење у Узића сутески, краткој клисури из које ће ући у велику Пожешку котлину где је чека Скрапеж, мало пре него се споји са Моравицом која своје воде носи са високе Голије, да заједно направе Западну Мораву која ће на исти начин наставити свој пут кроз клисуре, поља и равнице.
Грациозност реке не познаје годишње доба, свака стопа и кривина носи своју лепоту, различиту од пређашње и зато јој се треба препустити, удисати је, слушати њен хук, фотографисати је и уживати у прелепим пејсажима.
Текст и фотографије Весна Миладиновић