После више деценија долазак у Ровињ пријао је свим чулима. Нешто испод петнаест хиљада житеља се преко лета умногостручује и улице постају тесне и пуне живота. Из практичних разлога су некадашње острво 1763. године спојили са копном и уз стари град везан је нови део који је олакшао комуникацију и живот.
Иначе, Ровињ се налази на подручју Црвене Истре, односно црвеног тла — црвенице. У ровињском архипелагу налази се 22 острва или острвца. Некада рибарско село и лука је данас омиљена дестинација туристима широм света. Посебно су га половином 20. века волели Београђани од којих су многи имали станове у овом живописном граду, због чега је и називан “Малим Београдом”. Сликари, глумци и књижевници су препознали вибрацију и инспирацију коју им нуди овај кутак на Јадранском мору.
Шетња улицама открива доминантан утицај Италије. Лепо обојене фасаде и узани пролази окићени баштама и двориштанцима које привлаче естетиком. Доминанантна грађевина која се надвија над целим простором је Црква Свете Еуфемије, позната и као Света Фума која је и најпознатији ровињски споменик. Изградња је почела у 10. веку. Реконструисана је између 1725. и 1736. године, у барокно- венецијанском стилу.Унутра се налази саркофаг хришћанске мученице Свете Еуфемије, који је у град допремљен 800. године.
Поред је звоник висок 62 метра (највиши у Истри) а на врху се налази бакарна статуа Свете Еуфемије постављена 1758. године, на место старог дрвеног кипа којега је 1756. године уништио удар грома. Данашњи кип је висок 4,70 метара.
Преко пута у новом делу усађен је на боку брда један од најбољих хотела у Хрватској Гранд парк хотел Ровињ, са пет звездица. Нас бар споља није одушевио. Под утиском старог града ова модерна грађевина сигурно унутра скрива сав луксуз који нуди али не изазива већу пажњу поред мора. Неколико километара шетње обалом свакако се заврши у башти некога од многобројних локала које су зачуђујуће пуне за почетак јануара. Док напуштамо ову област имамо осећај као да нам машу прастановници илирског племена Хистра који су живели овде у давна времена.
Текст и фотографије Гордан Горуновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању