Пар лабудова лагано је секао мирну површину воде у Специјалном резервату природе Ковиљско-петроварадински рит. Баш на месту где су родољуби преко Дунава одлазили у Срем да се у партизанским одредима боре за ослобођење Југославије. O томе сведочи текст исписан на црној табли постављеној на овом месту.
И нису се лабудови уплашили. Напротив. Као да су били свесни да су у том тренутку у центру пажње, па су започели неку врсту успореног плеса. Синхронизованог, баш као у уметничком пливању. Поглед право, затим дуги вратови на једну страну, па истовремено на другу. Као да су наступ увежбавали данима. Милина гледати.
На обали невеликог канала везано неколико чамаца. Иако је дан без падавина, погодан за риболов, пецароша нема. Нема ни гостију у оближњем ресторану. Можда због тога што то више није онај ресторан „На крај света“ у који су долазили боеми. Чувена чарда затворена је у пролеће 2013.
Много је полемика било око тога шта чинити са објектом који је постао култно место. У тој невеликој усамљеној кућици могла је да се наручи најбоља рибља чорба, поједе свежа риба и попије рујно вино. И дочека зора. Готово да нема политичара старе Југославије који овде није „загинуо“, а о уметницима да и не говоримо. И Мика Антић је ту био, и новеловац Иво Андрић. Рекоше и Кустурица…
А тај „крај света“ је на крају Ковиља, симпатичног насеља дуге историје, јунака минулих ратова и родног места Лазе Костића. Дуга историја је почела, кажу ареолози, пре седам хиљада година. Претпостављају и раније, али за сада доказа има само за оволико миленијума. Има и записа да су на овим просторима Римљани и Авари боравили. Историја су и две цркве и манастир. Намерник неупућен у историју може да се запита откуд три светиње, али ће од мештана или месног пароха да добије једноставан одговор. Некада су била два Ковиља, Горњи и Доњи, а у атару и манастир, па када је све постало само Ковиљ, светиње су постале заједничке. А ковиљ је, заправо, цветна биљка. Миришљава трава која је расла око манастира. И одатле име. Тако кажу хроничари.
Главна улица рашчишћена од снега. Јесте мало клизаво, али возила иду безбедно. Они вичнији чак се усуђују да бициклу возе главним путем. А на почетку тог пута, на раскршћу, под снегом је и невелики парк. Као и име које главна улица носи, исто је име и парку – Лаза Костић. Мала, лепо уређена површина има два споменика. Подигнута су у славу оних који су из овог места добровољно отишли, па погинули у Великом рату. Обележје које гледа ка капији постављено је 1924. На прилазној страни је уграђена плоча од сивог гранита, исписан је спомен-текст као и имена четрдесетосморице ратника који су као добровољци погинули у борбама на Добруџи и Кајмакчалану.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању