Доба дугих драмских серија је завршено и за то постоји неколико разлога. Први је успех мини-серије „Прави детектив“. Велике звезде, мало епизода – идеално да кабловски канал привуче нове гледаоце. Уследиле су и „Мале велике лажи“, „Кобна ноћ“, „Бели лотос“, „Чернобил“ и друге, које памтимо и које су поставиле нов пут развоја играних форми на телевизији. Други је пораст популарностi такозваних „драмедија“, јефтиних мешавина драме и комедије које играју на карту подршке „правим друштвеним вредностима“. Можда најважнији узрок је дебакл последње сезоне „Игре престола“, не толико комерцијални, колико је тај фијаско изражен у разочарању гледалаца свршетком те саге у коју су уложили године ишчекивања и дане проведене пред малим екраном.
„Наследници“ су последњи пример тих дугих и скупих драмских серија, снимљених филмском камером, која је успела да постане феномен (попут „Сопранових“ или „Игре престола“) и да четири сезоне за редом буде све боља. И, баш када је најузбудљивија, у тренутку када оснивач медијске империје Логан Рој умире, а његова неспособна деца се боре између себе и против супарника споља да задрже позицију и моћ, када би све могло да крене новим стазама за главне јунаке, творци серије одлучили су да je заврше, да оду у тренутку када их сви воле.
Главни сценариста и извршни продуцент „Наследника“ Џеси Армстронг (53) је од почетка то планирао: “Одговорност је према гледаоцима да знају када је стварно крај серије, а не да се развлачи до бесвести“, каже он. Та последња сезона, приказивана прошле године, имала је чак 27 номинација за награде Еми, што је највише још од последње сезоне „Игре престола“ (32), а освојила их је шест: најбоља драмска серија, режија, сценарио, главни глумац (Киран Калкин), главна глумица (Сара Снук) и епизодни глумац (Метју Мекфејден).
Иако је његова серија управо победила велике телевизијске хитове какви су протекле године били „Последњи од нас“, „Кућа змаја“, „Круна“ или „Бели лотос“, Армстронг је истовремено и сетан: “И ја сам тужан, имам онај осећај као када циркус одлази из града и да се растају људи којима је било лепо док су заједно. Вероватно ћу неко време бити мало усамљен и лутаћу улицама Лондона без циља“.
Савремена телевизијска публика трудила да одгонетне да ли су Армстронгу за писање сценарија послужиле медијске династије из стварног живота (Мардок, Трамп, Карнеги, Редстонс); они који боље повезују ствари сматрају да је инспирација био Шекспир и ликови његових дела. Породица Рој је толико богата да Логан Рој и његова деца уопште не морају да размишљају о томе хоће ли увећати своје богатство. Њих занима да буду моћни и утицајни, што би се у Шекспирово време рекло – да постану племство.
Па и њихово презиме је смишљено да подсећа на реч „ројал“ односно „краљевско“. Логан заиста подсећа на монарха, попут краља Лира, рецимо. Бори се против света увиђајући да међи потомцима нема никога вредног и достојног да му препусти све што је стекао, а то су синови Конор, Кендал и Роман и ћерка Шован. У сусрету амбиције, похлепе, преваре, моћи и политике препознаћемо много од атмосфере, ситуација и ликова из „Хамлета“, „Кориолана“ или „Јулија Цезара“.
„Наследници“ су били више сатира него драма, мада је успела да остане упамћена и награђена као драма чији су се неки аспекти изучавали у медијима и школама, попут „како преговарати“, „како управљати медијима“, „како избегавати давати обећања и понуде које не можеш испунити“, „како да оно што нудиш буде јасно и привлачно“, „где је положај морала у медијима“…
Нема сумње да ће се серија гледати годинама изнова и да ћемо из ње увек моћи нешто да научимо.
Пише С. Јокановић