Поред мноштва позоришних режија, теоријских радова из театрологије, председниковања српским ПЕН центром, великог броја објављених књига, махом прозних, као и друштвеним ангажманом, утиснула је дубок траг на овдашњој јавној сцени.
Додуше, било је у Видиној каријери и тренутака кад је, иако није прекидала стваралачко деловање, била у медијској сенци и кад је била изолована из јавног простора, на шта она данас гледа као на природну последицу њених тадашњих ставова. Зато је наш разговор и кренуо освтром на време њеног медијског изгнанства.
Присутни сте и данас на неки начин на друштвеној сцени, али било је периода током деведесетих, када сте такође стварали, али вас није било у медијима?
– Јесте, то је тачно. Деведесетих се нисам појављиввала и иако сам и тада радила представе и објављивала књиге, о томе је извештавано без мога имена, тако да су те представе и књиге биле углавном анонимне, али то је потпуно разумљиво. Ви знате, ја сам припадала опозицији, била сам против нечега и против некога. Ја сам сматрала да је то природно, нисам се против тога нешто нарочито бунила. Срећом постојали су и медији у којима се мало могло чути о мом раду.
Интересантна је у вашем писању фасцинација далеком прошлошћу, која често поприма и митску димензију. Могуће је пратити ту трагичну линију у обрађивању неких историјских личности или догађаја и у вашем редитељском као и у списатељском рукопису. Откуд та фасцинација прошлошћу?
– Да мало прецизније објасним: ја нисам фасцинирана прошлошћу, већ неким појавама и личностима из прошлости, и оне ме занимају до те мере да желим да што више о њима сазнам, да их што боље осветлим и разумем, и онда о томе пишем. А трагична црта код тих личности ме посебно занима, односно, хтела бих да им пронађем узроке због којих су били трагични, и шта је до тога довело, како их је разумела околина, шта су биле главне препреке њиховом успеху, зашто су страдали, зашто су били жртве.
Интересантан је податак да су у другој половини XX века нека од перјаница српске књижевне културе били у ствари ствараоци који су имали неку везу, најчешће по пореклу, са Црном Гором: Данило Киш, Бранимир Шћепановић, Михаило Лалић, Миодраг Булатовић, Матија Бећковић, Борислав Пекић, ви и многи други… Како то објашњавате?
– Нисам то уочила. Не верујем да порекло утиче на ставове писца. Порекло је нешто што се не бира, а писац бира и своје узоре и начин изражавања, и трага за њима целог живота, мења их и тако даље. Не знам да ли завичај утиче, и на који начин утиче на писца.
Пише Немања Савић
Фотографија Лазар Миљевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању