Прича почиње идилично: млада музичарка Робин на Интернету види оглас у коме једно еколошко домаћинство нуди смештај у природи и окрепљујући рад (посебно за градску децу) са поврћем које они узгајају. Са повеликим ранцем и омањом гитаром Робин креће у авантуру, у жељи да нађе инспирацију за своје песме. На крају филма сазнаћемо да постоје још неки разлози за њено бекство у природу и да њене речи упућене својим еколошким домаћинима нису сасвим истините.
Али, ни домаћини нису били сасвим искрени у свом огласу: у сеоској кући Робин се среће са халуциногеним светом матријархата, сексуалне анархије и шведског стола пуног наркотика, док све то надгледа оснивачица села Урсула, манипулаторка у зрелим годинама. Али, љубав која се распламса између Робина и једног од радника домаћинства, потпуно ће пореметити хијерархију „еко-села“ и попут климатских промена у стварном свету отопити врх леденог брега испод кога се спрема да експлодира вулкан страсти и мржње.
Редитељка Фиби Нир каже да је овим филмом желела да искрено говори о „агонији и екстази женске пожуде кроз причу која је инспирисана катастрофом моје прве љубави у хипи комуни где су љубомора и бес тињали испод површине идеалног друштва“. Али, филм није само слика и прилика америчког друштва већ упозорење младима и њиховим родитељима шта може да се деси у тинејџерским годинама, да данашњи свет крије много више нових опасности него старих, али на један фини начин ауторка нехајно открива и најважнији узрок срљања младих у љубавне односе за које нису дорасли. Узрок је у неспремности, али не само младих да воле, већ и очева и мајки да заиста буду родитељи. Након гледања филма, једна од мисли је и – треба ли осим часова љубави за младе увести и часове родитељстца за старије? Па, ко не положи… жао нам је…
Додуше, Фиби Нир оставља гледаоцу могућност да сам извуче закључке о случају њене девојке с гитаром, али и да се присете својих првих летовања са вршњацима, без родитеља, и јесу ли нешто научили из тих незаборавних морских првих љубави.
– Волела бих да сам успела у томе да оставим простор за расправу. Мислим да је снага приче у томе да морал има две стране и било би добро да гледаоци после пројекције причају о томе ко је тамо био у праву и због чега су на нечијој страни – каже нам Фиби уочи одласка у Ротердам где њен филм има премијеру 1. фебруара у селекцији „Светла будућност“. – Ја сам током деведесетих одрасла на сладуњавим телевизијским и филмским причама о тим првим љубавима у којима америчке тинејџерке путују у Европу где срећу слатког младића који их вози веспом. Тако сам замислила и Робин, као девојку којој су деведесетих мозак испрали телевизија и филм и која је убеђена да ће љубав, веспа и згодни дечко и њу чекати тамо где оде. Али, то није њена судбина, њен лет у стварни живот био је турбулентан, а приземљење грубо. На тај начин ће схватити како изгледају прави односи између мушкараца и жена. И да објасним, треба имати на уму да ни та Робин на крају крајева није свесна да је и она чак склона манипулацији и агресији. Она се труди да према свима буде фина и добра, али и њу воде животињски инстинкти које она испољава на тај начин.
Нирова истиче да је она у филм крочила из света позоришта, мјузикла, драме и да је њена лична уметничка снага у писању и одабиру глумаца, што се види и у „Еко селу“. Имена пет главних протагониста можда не значе много ширем кругу гледалаца, али су веома важни у оквирима америчког независног филма и заиста су били убедљиви у томе да дају све од себе да нам дочарају ликове тог зачараног света на „чаробном брегу“. То су Сидни Фланиган (Робин), Алекс Бро (Џејк, непоздани и недосањани љубавни сан младе Робин), Линдзи Бурџ (власница етно куће Урсула), Девика Бизе и Ерик Остин (радници на имању).
Визуелни део филма је такође узбудљив, он очарава и исцрпљује у истим трену, увлачи вас у тај цвркут птица зачињен мирисом дроге и људском драмом. Редитељка је за такав угођај бескрајно захвална својој пријатељици и једној од продуценткиња филма Линдз Греј, која је радила и монтажу филма.
– Она је и фотограф, манијак за медије, све прати и зна, има истанчано око за боје и композицију покретних слика – објашњава Фиби. – Захваљујући њој, ја сам могла да се сконцетришем на причу, динамику драме и животност ликова. Знала сам да ће бити ту да ме спусти на земљу кад треба, када почнем да претерујем са својим идејама, а да ће на крају све да изгледа како треба. Она је била мој швајцарски војнички нож, једна алатка са много корисних функција.
Када каже да долази из света позоришта Фиби Нир је потпуно у праву. Дипломрала је драматургију извођачких уметности и психотерапеутску драму у Њујорку где је доста играла у тамошњим позориштима и различитим сценама. Упоредо је градила музичку каријеру објавивши два мини албума које је критика похвалила. Њене песме – мешавине рока и американе отприлике – делују као животне исповести са мелодијом: „Света водица“, „Франческо“, „Прогоњена“, „Голдбергове варијације“… Међутим, последњих година је највише посвећена Шекспиру и питању његовог ауторства над класицима које носе његово име. Фиби није ни прва ни једина која тврди да је све те славне драме написао ексфордски племић Едвард Девер и потписивао их псеудонимом „Виљем Шекспир“. Фиби је активна у књижевним вечерима, емисијама на друштвеним мрежама и телевизијама које то потврђују, а планира и да напише филмску причу на ту тему.
Док не раскринка Шекспира, сасвим смо задовољни њеним раскринкавањем заблуда тинејџерки, што потврђује и продуцент „Еко села“ Лука Севери:
–Увек смо ту да подржимо филмове који доносе нешто ново пред гледаоце, садржај који их води на места и у време где нису били, који их емоционално обара с ногу и опчињава стилом на који је то изведено. „Еко село“ је савршен пример тога и нема поноснијег човега у Ротердаму што је наш филм на том фестивалу.
Пише Срђан Јокановић