Рођен сам у Таранту 1983. године. Град се налази на самом југу, на потпетици италијанске чизме и данас има око 180.000 становника. Везан сам за тај град иако сам га напустио када ми је било 19 година. Долазим из радничке породице. Мајка је била секретарица у медицинској лабораторији, а отац је радио у градској скупштини. Имам и мађег брата. У Таранту се људи баве рибарством, али главно занимање је, нажалост, рад у челичани, највећој у Европи. Некада је у њој радило око 40.0000 људи, сада их има упола мање. Тада је бар једна особа из сваке породице радила у тој фабрици, која је многе и убила. И данас те фабрике трују ваздух, мада мање него пре. За моја сећања из детињства важан је стари део града, рибарски бродићи, дим челичане, религиозне процесије.
У мојој кући није било књига ни филмова, а културни живот у граду је био сиромашан. Док сам био дете није ми то сметало. Играо сам фудбал и забављао се са другим вршњацима, али увек сам волео да читам, чак и Шекспира, јако млад. Као дете ишао сам улицом и читао стрип који држим у рукама док ходам. Када бих ишао на стадион да гледам утакмицу увек сам са собом имао новине, стрип или неку књигу, јер је наш тим играо у трећој лиги и игра је била толико досадна па сам радије нешто читао. Пред крај средње школе заволео сам Достејевског и Кафку који су доста утицали на мене.
У тинејџерским годинама почеле су да ме занимају друге ствари о којима у граду није било прилике да сазнајем, није било никога са киме бих о томе причао. Светла тачка био је један професор у школи који нам је пуштао филмове Висконтија, Антонионија, Годара, Кјубрика и других важних аутора који су ме опчињавали, и данас. Породица није имала новца да иде било где и ја сам као дете увек маштао да путујем по разним земљама и живим у иностранству. Када сам уписао студије комуникације у Сијени први пут сам добио стипендију за студирање у иностранству. Тако сам стигао до Француске, а потом и до Монтреала у Канади, где су ми понудили и да докторирам на филмској критици.
Коначно неко паметан
Био сам први у породици који је стигао до универзитета и родитељи су желели да постанем лекар или инжењер, а компромис између филма и њихових жеља је био – комуникације. Онда сам на мастер студијама у Болоњи изабрао филм. Родитељи су се бринули због мог избора јер сам у школи био одличан ученик, иако нисам много учио. Мислили су „ево коначно неког паметног у нашој породици који ће ићи на универзитет и имати добар посао који се добро плаћа“. Разумем то. У нашем свету није било уметности, нико од нас није знао било кога ко од уметности живи. Уметност је била привилегија буржоазије и само сан радничке класе.
У једном тренутку су ми поверовали да знам шта радим када сам добио стипендије. У својој једноставности знали су колико је образовање важно и слали су ме у добре државне школе, а оне су биле далеко од нашег стана. Био сам једини у разреду који потиче из радничке породице. Доста су се жртвовали због мог школовања. За моје родитеље је врхунац забаве био да суботом увече једу пицу у ресторану, а када сам почео да студирам одрекли су се и тога. Веровали су у мене.
Филмску искру у мени запалио је банални догађај у школи када је требало да снимимо неки кратки једноминутни еколошки филм о лову на дагње који је опасан по коралне гребене јер ловац мора да разбије читаве стене и уништи живот на њима да би дошао до тих шкољки. Узео сам најлепшу девојку и најлепшег младића из разреда, и снимио духовит спот уз глас мог оца у позадини који каже нешто као „водите љубав, не ловите дагње“. Био сам запањен када сам добио прву награду. Онда сам сваке године почео да снимам по један кратки филм, па да са другарима копирам сцене из Хичкокових филмова и тада сам потпуно престао да цртам и пишем песме чиме сам се до тада бавио у слободно време.
Мој први прави кратки филм звао се „Сплин“ , као Бодлерове песме, потпуно апстрактан, без дијалога, не знам да ли га мајка још чува на некој видео-касети. Тада нисам ништа знао ни о филмовима ни о фестивалима и људе из тог света сам почео да упознајем тек током студија у Сијени. Ту сам без новца, са другарима, снимио кратки филм „Ромео и Јулија“ који је постао нека врста универзитетског хита јер је био комедија. То је допринело да ми за следећи филм факултет одобри три хиљаде евра. Нисам хтео да их бацам на скупу камеру, већ на најмодерније филмске шине по којима се камера брзо креће и изнајмљивање комбија са којим смо путовали по локацијама. Филм је био инспирисан једним сетним албумом Сержа Гензбура о болесној љубомори, а наслов сам позајмио из неке легенде староседелаца Аустралије „Жене, ватра и друге опасне ствари“.
Био сам срећан због филма, али ме је након пројекције на факултету професор потпуно сасекао рекавши да сам „направио фашистички филм о односу мушкарца и жене“! Питао сам га да ли бар нешто има добро у њему, рекао је: “Баш ништа“! Био је одличан професор, млад, харизматичан, предавања су му била пуна, али никакав педагог. Понизио ме је пред пуном салом, разболео сам се, размишљао да прекинем студије. Успео сам да депресију претворим у бес и наставим даље.
Сусрет са шаманом
Међутим, једна добра ствар догодила се на снимању тог филма – поверовао сам у магију филма. Написао сам да последња сцена у филму треба да буде снимљена на снегу. Била је зима, снега ниоткуда и кажу ми пријатељи „пусти снег, знаш да он у Сијени падне само један дан у пет година“. И таман када смо почели да постављамо опрему за ту сцену, почео је да пада снег. То ми се касније често се дешавало.
Много сам радио и живот је био добар према мени, а изгледа да сам рођен под срећном звездом. То ће ми касније рећи многи људи, мој хомеопата или шаман из Сибира, рецимо. Код тог сибирског шамана сам био сасвим случајно, док сам живео у Паризу. Пријатељи су ме одвели на неко чудно место, зграду коју је извесни руски редитељ закупио како би у њој исценирао живот у Русији некад и сад, од хране до уметности. Ту је био тај стари човек који је само руски говорио и ред се отезао на спрату где је он био.
Чекало се по два сата. Људи су хтели да знају о здрављу или љубави, а мене је занимало што не могу већ годинама да сакупим средства за филм. На крају ритуала који је извео рекао ми је да не морам да бринем, јер сам под заштитом. Казао је да ме штите два анђела близанца који имају исте обрве као ја, али да не треба да злоупотребљавам њихову доброту, јер би онда могли да се наљуте. Био сам шокиран, јер он није могао да зна да смо и отац и мајка и ја близанци у хороскопу, а да је моја мајка притом близнакиња! Неке ствари не можеш рационално да објасниш, сигурно постоје димензије нашег мозга које још не познајемо, као што не знамо много тога ни о космосу.
У сваком случају, после оног мог „фашистичког“ промашаја снимио сам кратки филм „Дрога Парти“ чији сам назив узео из анегдоте која ми се догодила. Студирао сам у Сијени и у апартману који сам делио са два друга играли смо игрице, слушали музику и пушили траву. На несрећу, прозор нам је био отворен и неки комшија је позвао полицију због музике. Ушли су код нас, нашли мало пепела на столу, одвели нас у станицу и сутрадан је у локалним новинама на насловној страни била слика нашег стана са великим насловом „Дрога парти у улици Камелија“! На срећу без наших фотографија и имена, само иницијали.
Тада сам добио практичну лекцију из студија комуникације о томе како медији раде. Одмах су нас пустили, али смо морали да идемо код психолога. И данас мрзим Сијену. То је град аристократије, сви се познају међусобно, веома се лоше односе према нама са југа Италије. Нигде у свету нисам имао проблем због тога осим у Сијени. Неће да ти изнајме стан ако си са југа. Људи стварно нису добри, за разлику од Болоње где су сјајни и где сам се после преселио.
Палестинска авантура
Спремајући се за завршетак студија добио сам и стипендију из Монтреала у Канади. Нисам прихватио да тамо идем на докторске студије јер сам осећао ако кренем академским путем никада нећу постати редитељ. Истовремено, још сам имао дилеме чиме да се бавим, никога нисам знао у филмском свету и изабрао сам да одем у Берлин на неколико месеци. Тамо ми је живела девојка, а био је и прилично јефтин град. Тамо ми је стигао позив од једног продуцента који је видео моја два последња филма. Желео је да му будем помоћник на десетодневном путовању кроз Израел и Палестину где је требало да снима репортаже и филмове. Посао без хонорара, само стицање искуства. Одговарало ми је у том тренутку.
Пропутовали смо све оне митске градове и места старог и новог страдања свих који тамо живе. Али, био сам шокиран оним што сам видео. Тада сам први пут схватио да све оно што учим и знам није обавезно истина, да историју пишу победници, а не истина! Осим ратних страдања, тамо постоји и прикривено насиље, свакодневна понижавања на окупираним областима и сталне контроле. Рецимо, да би у току дана отишао на посао и после тога посетио мајку, човеку у нормалним условима треба највише један сат. Али, са контролама, које чувају јеврејске насеобине, све је то немогуће. Треба два сата до посла и два сата до мајке и то трује свакодневни живот. Те контролне тачке налазе се на граници коју је својевољно Израел одредио, али их има и у унутрашњости палестинске територије коју Израел окупира.
Палестина личи на архипелаг, скуп разбацаних малих острва по пустињи, а тим контролама је онемогућена брза веза међу њима. То не може да буде нормално друштво. Зато мислим да је само трошење времена када Запад говори да је решење у стварању две државе. Израел то никада неће прихватити, а тих јеврејских насеобина је све више и њима заузимају све више палестинске територије. Као кад имате размажену децу којој сте пропустили да одржите лекције о добром владању и она касније постају монструми. Ова политика која се води није добра ни за сам Израел, шта вреди земља на којој нема нормалног живота? Једина могућа би била једна вишенационална и вишерелигиозна држава, али тренутно је превише мржње да би се о томе размишљло. Та атмосфера чини људе болесним.
После тих десет дана одлучио сам да се преселим тамо како бих боље разумео тај живот. Желео сам и да снимим филм, а добио сам и добре пословне понуде које нисам имао у Европи, да будем фотограф, редитељ па и професор у Витлајему. Био сам добро плаћен, боље него што бих игде у Европи тада могао да будем. То искуство ме је заувек променило у смислу политичке освешћености и од тог тренутка су се и моји филмови променили. После тога сам се вратио на лице места и снимио филм „Архипелаг“, и то са правим Изреалцима који су ишли на палестинску територију и са правим Палестинцима који су ишли у Израел, не са такозваним израелским Палестинцима које сви користе за такве филмове. Ризиковао сам животе и мојих сарадника и мене.
Тих десетак дана снимања сам морао да прелазим границу више пута, а нису сви имали потребне папире. На контролама од сто возила детаљно увек погледају двадесетак. У наш комби сам напред ставио Израелце, поред прозора остатак екипе, беле људе, а у средини су били Палестинци. Мој систем је одлично функционисао док једног дана није због дојаве о бомби почео детаљан претрес свих возила. Невоља је што када једном уђете у колону, не можете да се окренете и вратите назад. Одмах сте сумњиви и појуриће за вама. Пола сата, миц по миц, страх, зебња, презнојавања и одједном, баш кад је наш комби стигао на ред, само су нас пропустили као и оне после нас. Она моја два анђела са истим обрвама су опет извела чудо!
Напад на војну зону
Палестинско искуство ме је натерало да другачије посматрам свет, чак и моје родно место. За мене је живот међу димњацима и прашином индустријске зоне био нормалан, а онда сам схватио да ми у Таранту живимо као Палестинци. Та челичана је уништавала наше животе и нашу будућност, а да чак од тога корист нема ни наш крај па ни Италија. Због те фабрике нисмо могли да идемо на многа места где је био забрањен пролаз или улазак у фабричке зоне. Због стратешког значаја, цео комплекс је чуван као војна зона.
Тако сам дошао на идеју за филм „Ватромет“ управо о тој челичани која је уништила простор три пута већи од самог града. Када сам почео да истражујем ради снимања, о томе нико није причао, чак ни новинари. Требало је само отворити књигу, да тако кажем, и пред вама би се све појавило на првој страници све што се дешава. Разлог што нико није отворио корице те књиге били су страх и корупција, подједнако. Они који нису били уплашени због губитка посла уколико зуцну, били су потплаћени, попут новинара и политичара. Мени је палестинско искуство помогло да постанем одлучан и да се не плашим. И да схватим да није нормално то како живимо, да не можемо да дишемо, да много људи умире, чак и младих, да се гробље брзо шири на рачун шума и ливада, а нама је све то изгледало нормално.
Претпостављате да за снимање таквог играног филма, са темом тровачнице града, не бих далеко стигао са дозволама. Моја стратегија је била да глумим неспоразуме и камуфлирам праве циљеве. У скупштину сам послао лажни сценарио, као да снимам туристички филм о нашој регији Пуља. Отац се плашио да ће изгубити посао, да ћу му уништити кола која су ми била потребна за снимање и није хтео да ми помогне. Онда сам му рекао да ако жели снимаћу под туђим именом како он не би имао проблема, али је онда прорадио његов понос који је био већи од страха и пристао је. У то време није било дронова а ја сам хтео снимке одозго целог комплекса. Изнајмио сам хеликоптер у суседном граду, контроли летења сам доставио лажни план лета и кренули смо да снимамо изнад челичане. Опоменули су нас да смо отишли на криву страну и док смо се ми извинили јер смо погрешили, све смо већ снимили.
Ризиковао сам две године затвора због тога, али то је Италија. У Француској би нас без опомене оборили ракетом. То је било први пут да крај око челичане неко сними из ваздуха и поносан сам на то. Чак је и на „Гуглу“ тај део био замагљен како се истина не би видела. Исто смо радили и на земљи. Кад год би нас полиција сустигла на неком месту, ми би се извинили и рекли да смо погрешили пут, али до тада смо успевали да снимимо оно што нам је требало.
Човек месеца
А онда се опет десило чудо. Неколико дана уочи премијере филма, тужиоци и полиција су ухапсили директоре челичане. Људе обично не занимају кратки филмови, посебно не они снимљени у њиховом крају, али овог пута су куповали улазнице, чак и за поноћне пројекције. Сала биоскопа је била пуна, посебно радницима челичане. У новинама је на насловној страни изашла моја слика и натпис „Човек месеца“.
Држава је преузела челичану и уместо да крене у модернизацију или пренаменовање, као у другим деловима Европе, део новца су узели да нешто мало поправе, а онда су цео комплекс продали Французима и Индијцима. Сада мање загађује, али само због кризе јер се мање ради: један котао је покварен, један је искључен а један ради. Французи су отишли и држава опет хоће да прода челичану јер су неспособни да реше проблем. Или нека направе да буде безбедно или нека иду, трећег решења нема. Држави одговара статус кво, то им је најјефтиније. Пола радника је на минималцу. Уместо тога они желе да граде мост између Сицилије и Калабрије. Новца има али не улажу га тамо где је потребно, већ тамо где могу да зараде и узму проценат за себе. У Италији већ дуго на власти имамо лошу политичку класу и последица тога је да паметни људи одлазе.
После сам радио још неке кратке филмове, често сам долазио у Србију, на Кустендорф, на Миксер фестивал у Београду, на Башта фест у Бајиној Башти, а најчешће у Панчево на фестивал који тамо праве моји пријатељи, редитељи Огњен Главонић и Стефан Иванчић. Требало ми је десет година да остварим идеју о првом дугометражном играном филму, то је „Диско играч“ који сте управо видели на Кустендорфу.
То је за дебитанта један веома скуп филм, компликован за рад, али нисам хтео да одустанем од своје идеје. Снимање се одигравало у четири државе и ја, генерално, волим да снимам напољу, да на мене утичу људи, временске прилике, околина, не могу да стварам уколико се изолујем од свега. Студио је превише удобан, у њему могу да урадим једну сцену, али не и цео филм. Кажу да место снимања филма личи на аутора. Моје место снимања мора да буде хаотично, екстремно, лудо, узбудљиво, потребно ми је да моју машту супротставим стварности у којој радим. Дијалог са стварношћу доноси живот у моје филмове, другачије не умем.
Пре више од десет година су постојале две идеје за два филма, али је „Диско играч“ увек привлачио више пажње продуцената и та прича није старила протеком времена. Почело је тако што сам у једном бару у Италији упознао играча који је пре кабаретске каријере био војник. Било ми је занимљиво како те две различите професије може да ради једно тело, а онда сам схватио да оба позива имају заједничке тачке – покрете, дисциплину, физичку снагу. Онда сам због неког фестивала ишао у Кијев где сам упознао Белоруса који ме је одвео са мојим „Ватрометом“ у Минск и тамо сам чуо приче о Белорусима који су отишли у француску Легију странаца и никада се нису вратили.
То су били момци попут мене који су уживали у књигама и филмовима и једина разлика је што сам ја имао среће да поседујем италијански пасош и путујем светом, а они са својим нису могли готово нигде. Зато су илегално прелазили границу и прикључивали се тој војсци намеравајући да после тога остану на Западу. У Француској сам срео неке Белорусе који су због повреде напустили Легију. Њихове приче сам користио да направим своју. Тако је настао лик главног јунака филма Алексеја, као мешавина тих прича и играча-војника кога сам упознао.
Најурио сам директора
Један од тих Белоруса који је остао у Француској био ми је инструктор на снимању, подучавао је статисте војним покретима и вежбама. Многи нису могли да поднесу обуку у блату, на сунцу и киши и побегли су првог дана, иако им је инструктор цитирао реченицу из „Малог принца“: “Не гледајте ствари очима, већ срцем“!
Имао сам много невоља са продуцентима и дистрибутерима док нисам нашао праве људе. Неко уђе, неко изађе, неко те условљава, неко ти соли памет, а сви знају да си дебитант и да ти треба помоћ а не одмоћ. Све је кренуло на боље када сам нашао трећег продуцента, мојих година, коме је ово такође био први дуги филм. Ипак, био је изазов снимати овако сложен филм са свега три милиона евра буџета али то је било највише што смо могли да скупимо. Није било више смисла чекати.
Имао сам проблем са директорком филма из Француске која је стално ишла за мном и говорила „ово је немогуће“, „ово неће моћи“. Када ми је прекипело, отпустио сам је три дана пред почетак снимања, јер верујем да је немогуће заправо могуће. Мој савет младим редитељима је да на свом првом филму обавезно отпусте некога три дана пре почетка снимања. Ја сам отпустио једину особу коју не би требало, јер је директор филма веза између редитеља и продуцента. Продуценти су били бесни на мене.
Нашли су новог човека који је личио на Деда Мраза, али су ми највећи проблем сада постали људи из француске екипе који више цене своје синдикате него уметност. Праве проблем ако морају неког дана да остану 50 минута дуже на снимању иако им је и то време плаћено, и то двоструко. Само гунђају, мрште се, уздишу… На крају су ми продуценти одузели један дан снимања јер сам често прекорачивао радно време! Вероватно сам од стреса поседео, повраћао сам и нервирао се слушајући коментаре, „савете“ па и тонца који говори глумцима када треба да почну да глуме. Муке су се исплатиле. Филм је био у званичном такмичарском програму Берлинског фестивала и добио је „Сребрног медведа“ за „вансеријски уметнички допринос“.
Сада живим између Париза и Мадрида, где ми је девојка. Радим и на следећем филму који ће бити о албанским мигрантима у Италији. Планирам и да у родном граду отворим мали биоскоп са 80 места и финим баром где млади могу да изађу на пиће и филм. Биоскоп ће се звати „Лавентура“ по филму Микеланђела Антонионија. Важно је да људи излазе и заједно проводе време и притом одгледају добар уметнички филм. Можда ћемо моћи да исправимо оно што смо чинили протеклих година, нарочито у време ковида.
Уништена омладина
Када људе обузму паника и страх, чине глупе ствари. Мислим да смо реаговали глупо и себично, пребацили смо цену ковида на младе не схватајући шта се десило. Две године су били без школе, мозак им је слуђен, како да то време надоканде? У реду би било да смо забранили концерте и журке, али прекинути школе, то је злочин. Мислим да је цела генерација уништена, а да тога још нисмо свесни. У Италији здравствени систем није функционисао, нисмо заштитили ни старе ни младе. Једне је требало заштити на један а друге на други начин. Европа је превише уплашена за безбедност и сувише се плаши смрти, што паралише живот.
Сви мисле да ће се десити неки проналазак који ће одједном решити ствари. Апатију која данас постоји тешко је искоренити. Ми смо прва генерација која зна да ће јој бити горе. Раније су се људи борили и жртвовали јер су веровали да ће њихова деца имати бољи живот. Сада знамо да ће нашој деци бити теже. Миграције, еколошке катастрофе и друштвена неједнакост утицаће на будућност.
Нико нема визију шта радити, само се гасе пожари и запушавају рупе. Све се поједностављује, а на компликоване животне ситуације и проблеме се гледа са висине, са подсмехом. Уместо да после ове пандемије више размишљамо, ми смо потпуно полудели и понашамо се горе него раније. Иначе сам оптимиста, али када гледам стварност, прилично је мрачно. Није технолошки прогрес једино што нам треба, потребна нам је и уметност, храна за душу и мозак. Заиста не знам куда иде данашњи Запад?
Текст и фотографије Срђан Јокановић