Иља Поволоцки (36) свој први дугометражни играни филм назива „бајком о одрастању“. Зато јој је дао двосмислени назив на руском језику који је тешко превести на енглески или француски у свом пуном значењу.
Зато смо се у тражењу правог превода зауставили само на једном, али за мене важном делу значења руске речи „блаж“ која је и оригинални назив филма. Она може да представља дечју глупост, хир, будаласто понашање, али, за мене много важније некога ко је блажен. То значи готово светац.
Отац у филму није баш ни блажен, а камоли светац. Вози свој комби-кућицу у коме спава, прави храну, једе, проводи дане и ноћи. Друштво му прави ћерка и тако, сазнајемо, већ петнаест година, откако јој је мајка умрла. Урну са мајчиним пепелом увек држи близу себе. Отац у градовима кроз које пролази купује пиратске дискове са филмовима па их приказује на ливадама у забаченим селима. Понекад и сеоској омладини приказује порниће које снима сам – своје колеге камионџије у акцији са локалним проституткама. Некима лепо, а неки зарађују за живот од тога. Повремено и отац и ћерка морају да беже од полиције која крстари друмовима. Једног тренутка, ћерки буде свега доста…
Кроз сиву зону живота ове двочлане, прилично ћутљиве породице, промичу очаравајући предели Русије, снимљени из углова и на начин који говори да њихов аутор, ипак, није само пуки дебитант. Годинама је снимао рекламе, видео-прилоге за музеје и позоришта, а његова два кратка филма освајала су нагарде на многим фестивалима. Посебно је запажен био „Северњаци“, филмски есеј о једном дану у животима пилота, капетана бродова и дрвосеча са крајњег севера Русије.
Снег и со
Овај дипломирани правник тако је добро испекао редитељски занат пре него што се са својом продуцентском кућом „Мрачна комора“ упустио у изазове снимања првог дугометражног играног филма.
– Прича о одрастању ми се дуго мотала по глави, али сценарио сам почео да пишем за време пандемије када смо сви били затворени са својим најближима – каже Иља. – Тада сам схватио један парадокс живота: нисмо знали како да изађемо на крај са неподношљиво дугом близином нама најближих и нисмо умели да чујемо једни друге, нити да присно причамо, иако смо толико блиски. Зато ми је за тај парадокс био добра идеја о оцу и ћерки који слободно путују бескрајним светом, неслободни у својој малој, металној кутији на четири точка.
Снимање је почело септембра 2021. године, с почетком јесени, можда и са добрим разлогом, да би слика слободног света изгледала мало тмурно и сиво?
– Није то био разлог, одговор је много једноставнији: почели смо да снимамо онда када смо скупили паре – смеје се Поволоцки. – Шест месеци смо снимали и путовали пет хиљада километара преко целе Русије, од Кавказа на југу до Баренцовог мора на северу. Личили смо на експедицију од десет возила у колони, спавали смо под шаторима у пустињи, у шуми на планинии, некако смо успели упркос бројним тешкоћама.
Иља је, као и цела екипа, преко дана чистио снег лопатама, и посипао со како би увече могли да снимају, јер им је снег био вишак и у сценарију и у кадровима. Грејали су воду, спремали храну на ливади и првих недеља муку мучили са филмском траком коју су на обраду слали у једну московску лабораторију. Док им оданде није стигао одговор да је све у реду, и светло и звук и остало, морали су да чекају са наставком снимања.
Није само природа боижанствена на великом платну, већ и углови и начин њеног снимања, као да је Иља добро знао на који ће врх да постави камеру како би снимала сцену на брду преко пута. Резултат је очаравајући, иако Поволоцки каже да је њему нешто друго била намера:
– Годину дана раније сам читаву ту путању два пута прошао колима, али не толико да бих тражио локације за камере, колико да бих упознао људе у тим забаченим провинцијама и приволео их да буду део филма, јер је ово делимично и документарац. Многи људи које видите у „Хиру“ нису глумци већ мештани села кроз која смо прилазили и где смо снимали.
Живот поред Калашњикова
Ту негде, дуж путање снимања овог филма, рођен је и сам Иља Поволоцки, у граду Ижевск, поред планине Урал. Познаје природу и људе. Каже нам да се, баш као у филму, у многим областима без домета Интернета, и даље на улици продају пиратски филмови или старе књиге, да многи из провинција које све више пусте, одлазе у Москву где брзо заборављају своје корене. Али, не и он.
– Мој родни град је увек био престоница војне индустрије у Совјетском Савезу. У њему се налази фабрика где се производи чувена пушка „Калашњиков“ и последњих годину дана град је поново живнуо. Индустрија производње оружја је опет узела замах.
Али, Поволоцки није из те приче. Њему су се уметност и култура једноставно догодили када је био на другој години правног факултета у Москви. На једном тргу налетео је на снимање филма и схватио да све те лепе покретне слике стварају обични људи, обични колико и он сам.
– Помислио сам да то могу да радим и ја. Завршио сам права, диплому дао мами и више је никада нисам видео, диплому. Решио сам да учим о филму тако што ћу бити помоћник већ искусним редитељима.
Тако је и било. У Иљином родном месту није било правих биоскопа. Један је, заправо, био сала за билијар, а други ноћни клуб у који су често навраћали локални криминалци и то није било место за децу. Филмове у биоскопима би гледали једном годишње, са шклолом, најчешће ратне или ударничке садржине.
– На срећу, рођен сам у породици интелигентних људи. Отац ми је шумарски инжењер, а мајка пословођа. Имали су велику библиотеку и сви смо пуно читали. Имали смо и кутије са пиратским америчким филмовима на ВХС касетама. Сећам се када сам једног дана пожелео да поново гледам „Терминатора“ видео сам да је тај назив прецртан и поред њега уписано „Огледало“. Моја тетка, са којом смо живели, преснимила је Шварценегера и на ту траку са телевизије снимила Тарковског.
Нека раде свој посао
У последње време Иља све мање времена проводи и у родном граду и у родној земљи. Са „Хиром“ је путовао по свету, од Кана где је имао светску премијеру у мају, преко Сан Себастијана и Лисабона до Мумбаија и Београда. Код нас сада остаје неких месец дана, јер је добио резиденцијалну стипендију да почне да пише нови сценарио. Није лако, каже, данас путовати Европом где се над руским ауторима надвија баук рата у Украјини. Каже да разуме украјинске ауторе који траже да се бојкотују руски филмови на светским фестивалима, али да те смотре његове филмове прихватају, па и награђују. Можда и зато што нису снимани уз помоћ руског државног новца. Што не значи да Иља нема неке „везе“ са том истом државом.
– „Хир“ је приказан на два руска фестивала, али још није био у биоскопу и не знамо када ће бити. Чекамо на дозволу Министарства културе да крене у дистрибуцију. Није јасно на основу чега се те дозволе издају, некада их ускрате и без објашњења. Некада их дају, па повуку, што се дешавало. У Совјетском Савезу је таква врста условљавања имала везе са личношћу аутора или темом филма, а сада… не знам.
То тело које одобрава приказивање, то је нека врста агенције за цензуру, питамо редитеља за ближе објашњење ситуације?
– Не знам да ли се могу назвати агенцијом, за сада се зову Министарство, и то културе, али то што раде јесте дефинитивно нека врста цензуре.
Чудно је што забрањују приказивање филма кад већ нису забранили да се снима, настављам да питам, можда и превише.
– Знате шта, хајде да им не дајемо идеје шта би могли да ураде, можда већ сутра почну да забрањују и снимање филмова – смешка се Иља. – Да их ми пустимо да они раде свој посао.
Пише Срђан Јокановић