Сва је прилика да ћете, ако се којим случајем нађете у Џеди, завршити у неком од луксузних или суперлуксузних хотела на обали Црвеног мора, у новим деловима града. Осим угођаја доброг смештаја и послуге, у тим четвртима нема ничег занимљивог. Море је ограђено бедемима и жицом, званична плажа је далеко, баш као и пустиња којој ни реп нисмо могли да видимо током десетодневног боравка у Џеди. Аутомобил је једино средство комуникације између тачке А и тачке Б.
За већину оних који пристигну у Џеду, други по величини град у Саудијској Арабији и њихову највећу луку, тачка Б је најчешће Ал Балад – стари део града. Ту је у седмом веку почела да се ствара Џеда, као последња станица муслиманских ходочасника ка светом граду Меки. Растао је и богатио се, а данас најстарије грађевине које могу да се виде потичу из 16. века.
Недавно их је Унеско прогласио светском културном баштином, саудијска власт је одредила новац за реконструкцију, али некако то споро иде. Пре двадесетак година многи су се иселили из Ал Балада због предвиђене реконструкције и претварања тог места у зону културе, музеја и туризма. Око Ал Балада и у њему функционише јефтини градски превоз, али то нама ништа не вреди јер линије не иду у нове делове града који се шири ка северу.
Осим уколико ваш домаћин није екстремно љубазан и беспослен па изрази спремност да вас возика по цео дан, такси је највероватнија опција. Заустављате их на улици као код нас и требало би да имају таксиметре, али… Препорука је да се узме „зелени такси“ јер имају таксиметре, мада их не укључују увек и воле мало да закину. Не много. Ако нешто желите да их питате нешто што им није по вољи, одмах ће вам ставити до знања да слабо говоре енглески или га уопште не разумеју.
У улози Мује
Никада не знате до ког улаза у Ал Балад ће вас довести, чак иако напоменете да желите историјски део тог места. Зато се чини да детаљно планирање обиласка Ал Балада није потребно: ионако је пун изукрштаних улица које све изгледају исто, бар ономе ко први пут крочи у ово место. Нема шансе да можете да обиђете све улице и знаменитости, а да се не изгубите у лавиринту који оне чине, да не залутате и више не знате где сте били и куда сте кренули. Не брините – нећете остати изгубљени. Зачас ћете видети куда иду „сви Турци“ па туда и ви односно „мали Мујо“. Али, да поново нађете тачку са које сте скренули са пута – е то вам не гарантујемо.
Ал Балад је пун старинских кућа (празних и на корак до урушавања), а њих красе дрвени прозори, балкони и врата у разним бојама. Ту је и џамија старија од хиљаду година, па музеј и још много тога, а полиција је на сваком ћошку, тако да сте потпуно безбедни и у најмрачнијим улицама. Тај историјски део Ал Балада лепо је обићи по дану, када можете још и да питате некога шта је све то што гледате. Трговачки део Ал Балада нарочито живне ноћу и радње засијају као бисери просути низ камене улице овог древног (дела) града.
Иако на први поглед делује као да су радње са џиџа-биџама исте као и у свим орјенталним мединама или старим градовима, ове су некако отменије и другачије миришу. Можда и зато што су смештене низ бљештаву улицу Ал Дахаб, исту ону која је и пре хиљаду година водила до Меке. На њеном врху је једна од најважнијих грађевина, кућа Насиф у којој је три године живео оснивач Саудијске Арабије краљ Абдулазиз. Сада је то музеј чија је унутрашњост такође занимљива – унутрашње степениште је врло широко, толико да је некада њиме могла да се попне камила натоварена водом и храном за господара који је живео на последњем спрату!
Испред многих радњи шири се мирисни дим тамјана, али и разног другог миришљавог камења које полако догорева и аромом привлачи купце. Друго, продавници нису агресивни као у Турској, Тунису и (посебно) Египту, где вас готово увлаче искусним трговачким пипцима у своје џиџа-биџа јазбине. Овде вас понуде и стоје са стране, ако затражите да им објасните нешто. Можете и да се ценкате, али и то је одмереније и учтивије него у многим другим земљама овог дела света.
Чак ни сувенири нису истоветни као у наведеним земљама. Магнете не можете наћи ни за лек – додуше дан наше посете био је петак када је половина џиџабиџарница затворена, јер петак је њихова недеља, нерадни дан. Доста се продаје текстил, злато, зачини, оријенталне ђаконије, прибори за чај и кафу, али и традиционална мушка и женска одећа – тобе, абаје…. жене углавном носе црну, мушкарци белу, плус четвртаста марама за главу са дуплим држачем. Нису скупе, око тридесет евра и има их у разним пастелним тоновима (за мушкарце) и дезенима. Жене купују модне детаље и није немогуће видети потпуно покривену даму, само са отвором за очи, како носи ташну „Луј Витон“.
Млеко од камиле
Улице су пуне мачака, док су пси, изгледа, протерани. На једном тргу смештен је покретни киоск где се продаје млеко од камиле, обично или са разним додацима, затим сиреви, јогурти или кафа са додатком млека, од камиле, наравно. Лепо је и благо, готово као кравље. У супермаркетима је избор намирница величанствен, преовлађује западна роба, али има и домаће, индијске, турске – углавном. Избор сирева и маслина је задивљујући – на десетине врста је сложено у фрижидерима, као и бројни намази, сирово месо, воће, поврће…. Изгледа да Саудијци проживљавају своје златно доба. Мада, упознали смо неке који морају да раде два посла како би пристојно егзистирали. Многима је циљ школовање у западним метрополама и сви, бар они млађе и средње генерације, говоре енглески језик.
Жене у Саудијској Арабији данас могу да раде готово све послове (још не могу да буду судије, мада је у припреми закон који ће то променити), а није далеко дан ни када ће служити војску. Ослобођене су религиозних стега, постају директорке, могу да живе саме, да се облаче како желе и ниједна сама туристкиња из Европе неће се осетити необично нити ће бити предмет знатижељних погледа локалних мушкараца, што је до пре неколико година овде још био случај.
Посебно то важи за туристичке центре као што је Ал Балад чије су старе зидине срушене четрдесетих година прошлог века. Иако се ту налазе и уметничке галерије и кафетерије, ресторани, најлепше је Ал Баладом само шетати, застатајти, разговарати са локалцима, продавцима или играчима друштвених игара на клупама у парковима. И најбоље је посетити га или током преподнева или од касног поподнева до поноћи јер је у време највеће топлоте овде све затворено. Права сијеста у хладовини сопствених домова.
Текст и фотографије Срђан Јокановић