Да одлазак у пензију не мора да буде крај каријере и друштвеног живота већ почетак новог раздобља у коме напокон имате довољно времена да се посветите нечему што сте одувек желели, пример је породица Ускоковић коју смо недавно посетили. Наша саговорница Весна је годинама била посвећена породици и свом послу, а по природи блага и скромна, некaко је увек била у сенци свог супруга Драгана који је још као студент Факултета драмских уметности у Београду почео успешну каријеру драмског писца. За своја дела добио је више значајних признања попут Октобарске награде града Београда, а заступљен је и у антологијама позоришног, прозног и сатиричног стваралаштва. Куриозитет је што је Драган након анонимног конкурса добио и престижну награду Милутин Ускоковић, чувеног писца и његовог рођака, која се додељује за најбољу причу.
Док заједно проводе пензонерске дане, у складном браку који траје већ више од пола века, Драган се и даље бави писањем, а како је увек волео да нечим обрадује своју супругу, пре пет година је одлучио да их обоје упише на часове плеса за сениоре у КЦ „Ђуро Салај“. Учећи прве кораке валцера и танга уживали су заједно у плесу, а Весна је убрзо открила свој дуго скривени таленат за покрет који прати ритам музике, као и за стилизовање и креирање модела у којима наступа са плесном групом. Питали смо је када је почело њено интерсовање за дизајнирање одевних предмета.
– Педесетих година прошлог века, као последица рата, владала је велика немаштина, а најлакши и најјефтинији бег из сиве свакодневице нудио је гламурозни Холивуд, у чијим су филмовима негативци били кажњавани, љубав се завршавала хепиендом а породични односи били идилични. И моја мама Нада, маштајући о бољем животу, макар на сат-два утеху је тражила у биоскопу, а пошто је било лакше повести и мене него наћи неког да ме чува, још у предшколском узрасту упознала сам чари магичних слика. Филм ме је опчинио. У том, раном узрасту на мене је посебан утисак оставио један стари црнобели филм у коме је играо Гари Купер, чијег се назива не сећам али се сећам да је заносна главна јунакиња носила лепршаву, дугу, веома широку хаљину. Жарко сам желела да поседујем исту такву и молила сам маму да је добијем. Она је обећала да ћу је имати, али када порастем. У потоњим годинама хаљина из маште била је улазница за бољу будућност. Време је пролазило, стасала сам и за хаљину, али маме више није било… дугачка, лепршава, широка… изгубила је смисао.
После студија на Филолошком факултету низале су се деценије на лекторско-редакторским пословима, а онда је дошло време за пензију. Да ли сте тек тада открили лепоту те изузетно корисне активности, плеса, посебно у вашим годинама, као и дружења са осталим плесачима?
– Требало је организовати доколицу у одједном стеченом слободном времену. Као дете играла сам валцер око кухињског стола са оцем који је у младости био танцмајстор, како се онда звао учитељ плеса. Тек у пензији сам кренула на курсеве плеса и фолклора. Сродна интересовања и склоност према вечерњим хаљинама пронашла сам у Удружењу за неговање културне баштине „Дах”, у сениорској плесној групи „Староградска Србија” коју води Душица Алексов, кореограф. На репертоару су нам плесови који су били заступљени на српском двору у 19. и 20. веку, валцери, али смо направили и искорак у кабаретске тачке, попут канкана који је прилагођен нашим годинама. Из перспективе садашњих двадесетогодишњака сви плесови из 20. века су староградски. Играчице су ми постале добре пријатељице, дружимо се, играмо, размењујемо искуства о хаљинама, бринемо једна о другој и о нашим плесним партнерима, тако да смо постали емотивно повезани као једна велика породица.
Текст Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању