Иницијатива за организовање Зимске олимпијаде, родила се у првој половини ’70-их година, у деценији која се и данас сматра „златним добом” некадашње државе. Привредни, културолошки и спортски напредак је био на врхунцу, динар стабилан, степен незапослености релативно низак, а бруто друштвени производ је константно растао. Сарајево, као главни град Босне и Херцеговине, није заостајало за тим трендом, па су спортски и друштвени радници, као и градски функционери овог града предложили кандидатуру, коју је подржало и највише републичко руководство. Истина, било је и оних који су овакву идеју сматрали нереалном и преамбициозном за једну релативно малу земљу у срцу Балкана. Ипак, све сумње су се распршиле када је Међународни олимпијски одбор, на заседању у Атини 1978. године, донео званичну одлуку да Сарајево буде домаћин XIV Зимских олимпијских игара.
Поред Сарајева, у конкуренцији су били јапански град Сапоро и шведски Гетеборг, а према мишљењу аналитичара, предност града на Миљацки, било је аутентично поднебље и геополитички имиџ Југославије, која је увек балансирала између Истока и Запада. Глобализација је тих година још увек била далеко, па је могућност да будете „део великог света”, била догађај од значаја. Сама чињеница да је Југославија постала прва социјалистичка земља која је добила организацију Олимпијских игара, никога није оставила равнодушним.
За разлику од „златних” ’70-их, ’80-те године прошлог века у Југославији нису почеле идилично. Умро је Јосип Броз Тито, а онда је уследио и први наговештај економске кризе. Но, упркос томе, организацији Олимпијских игара се приступило одлучно и са пуно ентузијазма. Игре су схваћене као вишеструка развојна шанса. Била је то посебна прилика за даљи напредак и изградњу Сарајева, као града домаћина, али и целе земље, како у туристичком, тако и у економском смислу. Олимпијада је доприносила јачању међународног угледа, али је у исто време и подстицала, тада изузетно важан, осећај заједништва свих грађана Југославије.
Од изградње објеката, па до телевизијске реализације, Олимпијске игре су заиста биле „југословенска ствар”. Делимично су финасиране од стране тадашњих република и покрајина, али су круцијални допринос дали грађани Сарајева, односно фирме и појединци са територије Босне и Херцеговине. До отварања Игара, у Сарајеву и околини, изграђено је више десетина објеката: спортско-рекреативни центар Зетра, боб и санкашка стаза на Требевићу, скакаоница на Игману, скијашке стазе на Бјелашници и Јахорини, олимпијско село у Мојмилу и новинарско насеље у Добрињи са више хиљада станова. Побољшана је спортска инфраструктура, реконструисани су аеродром, железничка станица, пошта, а свечано је отворен и тада екслузивни хотел „Холидеј Ин”. Упркос великим улагањима, крајњи буџет није прелазио 135 милиона долара, што је било за тридесетак милиона мање од очекиваног. Касније се то вишеструко исплатило, јер је само продајом ексклузивних телевизијских права, исплаћено више од половине укупне суме која је уложена у припрему Олимпијских игара. У томе је предњачила америчка телевизијска кућа АБЦ, која је платила 91,5 милиона долара за право преношења такмичења у САД и Порторику.
Пише Братислав Михаиловић
Фотографије: Међународни олимпијски комитет (ИОЦ)
и Архива „Илустроване Политике“
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању