Ови датуми су више него довољан повод да се поново подсетимо зимског хладног дана када је рођен један од највећих српских сликара свих времена: 22. јануара 1896, као и његовог трагичног одласка са овог света. Током Другог светског рата Шид улази у састав Независне државе Хрватске 1941, а ћирилица постаје забрањено писмо. У знак протеста Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике, већ само означава годину њиховог настанка. Ћирилица је била и остала важан симбол српског националног идентитета и она је „красила” Савине слике. У једној од многих усташких акција, на Велику Госпојину, 28. августа 1942, ухапшен је и са великом групом Шиђана прво мучен, а потом и стрељан у Сремској Митровици, највероватније 30. августа. Овај датум се узима као дан смрти славног сликара. Сахрањен је у заједничкој гробници. Он је сликар без гроба и споменика.
У 46. години живота, рафали из усташког оружја, ставили су тачку на његов стваралачки рад. А само три године раније, многи љубитељи уметности су веровали да га (тек) чекају слава и бројни успеси. Наиме, у септембру 1939, на Новом универзитету у Београду, имао је велику самосталну изложбу, на којој је изложио 410 слика. Задовољан успехом изложбе, вратио се у Шид и наставио да ради са великим полетом, упркос рату који је почео.
Сликао је актове по скицама које је донео из Париза, али и пејзаже из своје непосредне околине. Када му је отац Милутин преминуо 1937. Сава је преузео вођење породичног имања. Према сачуваној документацији, уочава се да је и том послу приступио крајње озбиљно. Бавио се још много чиме: учио је енглески језик, похађао часове играња, посетио изложбу француског сликарства деветнаестог века која је гостовала у Народном музеју у Београду, непрекидно сликао и припремао се за велике изложбе у будућности.
„После несрећне и нагле смрти мога сина као аманет сам задржала толико пута поновљену, животну жељу мог Саве, да његова уметност нађе место и буде сачувана у нашем родном крају” – рекла је 1952. његова мајка Персидa Шумановић. Захваљујући њеној упорности, десет година након смрти сина јединца, поклонила је граду Шиду легат непроцењиве уметничке и материјалне вредности.
Уметнички фонд Галерије у Шиду броји 417 дела. Највећи број слика су настале управо у том граду током последње деценије уметниковог живота. Мањи део збирке чине слике које је донео из Париза. У непосредној близини Галерије, у улици која данас носи његово име, налази се Спомен-кућа Саве Шумановића. Породична кућа је под заштитом Завода за заштиту споменика културе, а од 1982. отворена је за посетиоце. У овој кући сликар је провео детињство, као и последње године живота. У њој је сачуван породични намештај и атеље у ком је стварао ремек-дела.
Из ове куће усташе су га одвеле и стрељале, заједно са 150 виђенијих Срба, па су Савина кућа и Шид још једно место српског ходочашћа о којем треба учити, причати генерацијама које долазе, како се истина никада не би заборавила.
Интересовање за уметност показао је већ у гимназији, у Земуну, а након матуре вратио се кући чврсто решен да сликарство буде његов животни позив. У Загребу је уписао Вишу школу за умјетност и обрт 1914, а у сведочанству о завршеном школовању забележене су му само најбоље оцене. Редовно је учествовао на школским изложбама и дружио се са колегама. Поред тога, радио је и као сценограф у Народном казалишту и приређивао самосталне изложбе. Уз очеву подршку упутио се први пут у Париз где похађа курс код истакнутог ликовног педагога и уметника Андре Лота. У лето 1921. вратио се у Загреб. У октобру исте године у Умјетничком павиљону приређује изложбу слика које су настале у новом стилу, под утицајем учитеља Лота. Конзервативна критика и публика у Загребу није имала разумевања за његове нове радове. Следеће четири године Сава Шумановић је провео у Загребу, неуморно покушавајући да измени конзервативне и провинцијалне ставове уметничких кругова. Али, без успеха…
Сава је, иначе, рођен у Винковцима, у Аустроугарској (данас Хрватска), у добростојећој грађанској породици. Отац Милутин био је шумарски инжењер, управник шумарије у Винковцима, док је мајка Персида, рођена Тубић, завршила женски лицеј у Печују и Бечу. Родитељи су му били из Шида, где су се вратили 1900, када је Сава имао само четири године.
Додуше, у хрватској енциклопедији на интернету пише да је Сава „деловао претежно у Хрватској”, што није сасвим тачно (као мало дете се преселио у Шид, и касније школовао у Загребу, али је велики део живота провео у Шиду и нешто мање у Паризу) као што нигде не пише како је његов живот окончан од стране усташа.
Било како било, поновни одлазак у Париз омогућила му је продаја двадесет слика адвокату Дорићу 1925, а оне се данас чувају у Галерији Матице српске у Новом Саду. Његов други боравак у „граду светлости“, баш као и за многе уметнике тога доба, испуњен је успонима и падовима. Ствара у тешким условима, добија добре и лоше критике, али угледни француски часописи који су се бавили уметношћу, пишу о Сави Шумановићу и објављују његове слике. Тада је насликао „Доручак на трави” (аутопортрет са четири акта у пределу) који се данас налази у Спомен-збирци Павла Бељанског, у Новом Саду. Учествовао је у осликавању култне кафане „La Coupole“ 1927. Исте године је насликао своје најзначајније дело „Пијани брод”. Ова слика монументалних димензија, настала је у грчевитом раду за само седам дана и ноћи. Данас је слика „Пијани брод” понос збирке Музеја савремене уметности у Београду.
У септембру 1928. изложио је на Новом универзитету у Београду слике које су настале у Паризу. Добро је прошао и код критике и код публике, распродао је већину слика и поново се упутио у Париз. То је био његов последњи боравак у омиљеном граду који је трајао нешто више од годину дана.
Пише Марина Булатовић