Kako su Dejan i Ivana osvojili Srbiju
Sir iz „Kajsije“ za sve pohvale

Rano je nedeljno jutro na jednoj beogradskoj pijaci. Magla se još uvek nije digla, steže grudi, zbija ionako težak vazduh. Na parkingu auto pristigao sa obronaka planine Povlen, od sela Radanovci. Iz auta se pomaljaju nasmejane glave dvoje mladih ljudi. Vedri, raspoloženi kao da nisu ustali još pre zore i krenuli put prestonice da isporuče naručenu robu

Piše Zorica Dragojević

Dejan, Ivana i osmeh, nerazdvojni trojac, mladost i budućnost Srbije. Izlaze iz kola i zdrave se, kažu u glas, nije im teško to nedeljno jutro, oni ga jedva čekaju. A preko nedelje spremaju svoj krem sir, prime porudžbine preko Fejsbuka, sada već i od stalnih mušterija. Uz obaveznu pesmu, kako to mladost i zahteva i zaslužuje.

Dobro jutro! Vi baš uranili. Ima li magle na putu? – pitamo putnike koji su prevalili dugu kilometražu kako bi iz svoje radionice sira „Kajsija“ stigli na vreme do Beograda.

Bogami, bilo je usput, ali ne smeta. Brzo smo stigli, evo sad krećemo sa isporukama – priča Dejan, dok pretovara robu u automobil za distribuciju. Kaže dug je put prevalio od studenta poljoprivrede do vlasnika radionice i ponosnog supruga jedne Ivane, devojke koja je bez razmišljanja pristala da živi na selu.

Moja porodica se odavno,već 40 godina, bavi govedarstvom i prizvodnjom mleka. Jedan vrlo naporan, ali nadasve lep rad koji traži danonoćno prisustvo svih 365 dana u godini. Zbog toga, bar dve, a nekad i tri generacije, obavljaju ga zajedno: sa jedne strane neophodni su onistariji i iskusniji, a opet i onimladi puni elana i snage – u dahu priča ovaj mladi poljoprivrednik, pun one pokretačke snage, kojačini da,kad ga vidiš,odmah poželiš da izađeš sa njim na njivu, provedeš čitav dan na traktoru ili u štali, čak i ako ne znaš ništa o seoskim poslovima. Međutim, kao i svuda, problema ima,ali nisu nerešivi.

Najveći problem jeste cena samog sirovog mleka, koja je vazda bila niska… Nekako sam oduvek želeo da to promenim, jer svako drugi u lancu više zarađuje nego onaj ko to mleko proizvodi. I otud ideja za proizvodnju sira. Inače, sirarstvo je jedan sofisticiran posao, ima notu zanatskog u sebi i najbolji je kad je porodični – objašnjava dok u priču lagano ulazi i Ivana. Tiha, nenametljiva, blagog pogleda i širokog osmeha.

Dejan i ja smo zajedno studirali na Poljoprivrednom fakultetu. Bili smo kolege iz klupe, tu se upoznali, zavoleli, sve ispite položili za tri godine i diplomirali u istom danu… i eto nas tu gde smo sad: davno prošla prva godišnjica braka. Studentski život je lep, ali ima rok trajanja, pa je valjalo smisliti šta dalje. Oboje smo se prvo složilii oko toga šta nećemo. Kad provedeš četiri godine u Beogradu, uočiš mnoge stvari. Urbana naselja i savremen način života su mašina koja menja ljude. A to je ono što nismo želeli da dozvolimo sebi: ljudi su otuđeni, ali ne zato što tako hoće, već zato što ih život upropasti. Mladi bračni par mora ili da uzme kredit za stan ili da ide u podstanare, što je, otprilike, jedna prosečna plata. To znači da oboje moraju da rade i da, i ako požele decu, neko će ih drugi čuvati. Dejan i ja smo najviše želeli da budemo roditelji, ali da svoju decu i gajimo, a ne da usput posmatramo njihovo odrastanje. Jedini posao i mesto za život koji vam tako nešto nude jesu selo i poljoprivreda. Rešili smo, vraćamo se kod njegovih, nastavljamo tamo dokle su oni stigli i idemo dalje. Želja nam je da formiramo gotov proizvod po kome će nas prepoznavati – priča Ivana, naglašavajući da se nikada nisu pokajali i da je tu, na pragu Dejanove kuće, nastala njihova Radionica sira „Kajsija“. Zašto „Kajsija“, objasnio je Dejan.

Pre nego što iko uđe kod nas u kuću, dočeka ga jedno drvo kajsije, staro preko 40 godina. Zanimljivo je da je životni vek današnjim sortama kajsije svega 20 godina, a ova evo, hvala bogu, živi dvostruko duže. S druge strane, to isto stablo je ispratilo sve sahrane, dočekalo sve svadbe, pretrpelo svaki dečji plač koji bi dopirao iz kuće; jednom rečju, proživelo je s nama sve, pa stoga i zaslužuje da naša radionica sira nosi ime „Kajsija“.

Početak je bio skroman, što ovaj mladi par nikako nije pokolebalo. Verovali su u svoj proizvod, u njega utkali slatke tajne zanata i sada već imaju veće isporuke, zbog čega pre svitanja, dok veći deo Srbije spava, oni svake nedelje kreću na put.

Prva nedelja isporuke bile su samo dve i po kile sira, od toga jedan kilogram u Novom Sadu, a ostatak u Beogradu. Kako su nedelje prolazile i porudžbine su se povećavale i sada je to oko 50 kg nedeljno; i polako idemo dalje. Prvo je postojao samo naš „klasik“, kremasti, beli sir, nešto između grčke i somborske fete; kremast a može se seći u kriščice. Od njega su nastali svi ostali, pa tako danas imamo sir sa ljutom paprikom, bosiljkom, peršunom, susamom; ali i sa suvom kajsijom, brusnicom, kokosom; u sezoni i sa svežim malinama i divljim kupinama. Sir je sam po sebi specifičan pa se može kombinovati sa svim i svačim. Ako me pitate kakvog je ukusa, rekao bih samo:Mmmmm…“. Kad me ljudi pitaju kakav je sir, ja ga samo poslužim na tanjiru i zamolim ih da probaju, a njihov odgovor je uvek isti: „Mmmm…“ . To će potvrditi i masa ljudi sa fejsbuk grupe koja prati domaće proizvođače u Srbiji. Kako je pandemija korone zatvorila skoro čitavu planetu, neka vrata je otvorila. Ljudi su prepoznali novi način onlajn kupovine svežih proizvoda i uglavnom su i kupci i proizvođači zadovoljni.

Sama prodaja je krenula preko društvenih mreža, i to, pre svega, preko grupe „Mali proizvođači hrane u Srbiji“. To je grupa koja je pre korone imala oko četiripet hiljada članova, a sada broji oko 60.000. U njoj su i kupci i prodavci, i gde, što je najbitnije, postoje povratne reakcije kupaca; gde svako jasno i glasno može reći koliko je zadovoljan nekim proizvodom, ali i saradnjom sa proizvođačem. Mi se trudimo da proširimo svoju proizvodnju i da preradimo sve svoje mleko, što bi bilo oko deset puta više od ovoga što sad radimo. Ali polako, potrebno je vreme da nas ljudi upoznaju i naviknu se. Plan nam je da u budućnosti radimo i polutvrde i tvrde sireve koji su svojevrstan delikates, ali i deficitaran proizvod kod nas. Želimo da budemo drugačiji, prepoznatljivi i svoji, a ne nečija kopija ili „već viđeno“ – zaključuje Dejan tražeći pogledom Ivanu, da potvrdi ovaj njegov dugoročni plan. Njen osmeh je bio dovoljna potvrda. Lagano se vraćaju u auto i kreću, puni samopouzdanja, verujući u sve što su izrekli i napravili.