(RE)DIZAJN NAMEŠTAJA
SPOJITI NESPOJIVO MOGU SAMO ZNALCI

Stare art deko fotelje, iz 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, ili neki dosadni braon orman „muzejskog“ mirisa, mogu i te kako zablistati u vašem prostoru i adaptacijom dobiti novi sjaj. A vas usrećiti. Tijana Živanović, iz studija „Imaginarijum“, je istoričarka umetnosti, koja već punu deceniju redizajnira nameštaj i mnoge snove pretvara u stvarnost

Piše Branka Kovačević

Pravo je vreme za injekciju glamura u vašem enterijeru. I to baš sada, kada manje izlazite na javna mesta, manje se družite i kada geslo „dome, slatki dome“ zaista dobija dublji smisao.

Upravo to i jeste trenutni trend – veliki broj ljudi, upravo ovih meseci, kada smo prilično izolovani i zatvoreni, odlučuje da kreativno utroši svoje vreme i angažuje dizajnere i umetnike redizajna nameštaja, da osveže prostor u kome žive.

Vesele boje, stari stilovi pojedinih komada u novom ruhu, upravo to je ono u čemu se istoričarka umetnosti, iz Beograda, Tijana Živanović, kreatorka „Imaginarijuma“, prepoznala i usavršila u poslednjih deset godina. Veoma popularna na društvenim mrežama gde realizaciju svojih ideja deli sa čak 60.000 pratilaca, Tijana nam je otkrila kada se dogodio taj momenat da se ona, kao istoričarka umetnosti, upusti u preporod starog nameštaja.

Kada sam počinjala ovo da radim nisam znala u šta se upuštam. Samo sam bila zaljubljena u lepotu svake vrste. Ponekad ta opsednutost lepotom može i da optereti i nikada mi ništa zarad estetike, nije teško. Prelomni momenat je bio kada je moja porodica kupila stan pre dvanaest godina i kada smo krenuli da ga opremamo. S obzirom na to da sam imala neke stare nasleđene komade nameštaja, od mog deke, odlučila sam tada da ih stavim u funkciju, ali da ne ostanu takvi kakvi su bili, nego da ih osvežim. Poželela sam da stari bidermajer ormar, braon boje, i sa pomalo muzejskim, ustajalim mirisom dobije novo ruho– da postane nov i svetao, prelep komad u sobi moje kćerke.

I kako ste i uz čiju pomoć krenuli u realizaciju?

Zamislila sam da taj orman treba da bude ofarban u nežno roze boju i da bude oslikan cvetićima, kako i priliči jednoj devojčici. Dobila sam tih dana kontakt Sanje Janković, supruge Neleta Karajlića, koja je tada imala svoj studio za redizajn nameštaja i zamolila je da mi pomogne u realizaciji. Ona mi je rekla da ne radi baš na taj moj „zamišljeni“ način, ali da može da me poveže sa ženom koja oslikava nameštaj. Pomogla mi je tada, pa je samim tim i ona zaslužna za ovaj put na kome se danas nalazim. Kada sam našla majstore, njima sam odmah poverila svojih šest starih komada, objasnila im svoje ideje kako da ih redizajniraju, i oni su napravili najlepše primerke nameštaja koje sam mogla zamisliti. Te komode, ormani, onako krupni i nezgrapni, bili su transformisani u fine, romantične komade, pa su ljudi koji su dolazili u našu kuću u njih gledali kao omađijani. Tada sam se ohrabrila i dobila ideju da počnem da kupujem stari nameštaj, da ga pronalazim na oglasima i buvljacima i da ga redizajniram, fotografišem i ponudim zainteresovanim ljudima na društvenim mrežama. Shvatila sam da je istoričarka umetnosti u meni, ipak, umela da prepozna šta je kvalitetno i potencijalno dobro, i kako se stari nameštaj može pretvoriti u nešto što svi žele.

Sada klijenti dolaze kod Vas u želji da im pomognete da dizajniraju i oni neke komade nameštaja iz prošlosti za koje su, recimo, emotivno vezani?

Jedan deo mojih poslovnih aktivnosti se odnosi upravo na dekoraciju nameštaja koji klijenti meni donose i onda ja u dogovoru sa njima, kad čujem njihove želje, mogu da odradim to što hoće. To je onaj deo posla koji „manje volim“ jer se ja tu njima prilagođavam i možda taj njihov nameštaj nije onaj koji bih ja izabrala na buvljaku. Ali, to je nešto što uveseljava klijente, a onda i mene. A postoji i drugi deo posla, a to je stari nameštaj koji sama nađem na buvljaku ili u antikvarnici i redizajniram, ali i onaj potpuno novi koji izrađujem za prodaju. Dosta sam menjala stilove, ulazila u „šarene atraktivne faze“ a onda se vraćala u otmene i minimalističke, posle insistirala na svetlim bojama, pa na cveću. Ali uvek mi je nekako patina na drvetu bila važna. I uvek angažujem veći broj majstora i nekoliko radionica da bih posao privela kraju kako sam zamislila.

Vi ipak niste i dizajner i stolar i tapetar i modelar i slikar…

Nisam. Ja sam dizajner i menadžer, a obim posla je zaista veliki pa imam čitavu ekipu majstora sa kojima radim. Dogovorim se sa klijentom, dam svoje predloge, predložim mebl, a nekada odem do stana klijenta da kroz taj neverbalni „govor“ njihovog enterijera shvatim kakav bi nameštaj bio najbolji za njih. Predložim obradu drveta, izbor mebla, ali i opciju da se taj nameštaj oslika. Evo trenutno radim dva ormana koje kompletno oslikavamo divnim anđelima.

Kakve zahteve ljudi danas imaju kada je reč o individualnom redizajnu nameštaja?

Sve više mi se javljaju ljudi koji su prethodno platili enterijeristu da im uredi prostor, ali onda, u nekom trenutku, shvatili da žive u pomalo „sterilnom“ ambijentu i da žele promenu – da im izgled stana postane izražajniji, da neki veoma poseban komad nameštaja razbije monotoniju i da akcenat. Upravo takav jedan element treba da oživi prostor svojom posebnom bojom, teksturom, da izazove radost kod ljudi. I to je ono što mene pokreće. Ali, kada me neki klijenti pitaju za nasleđeni nameštaj, da li da ga redizajniraju ili bace, ja im kažem da je to skup posao koji se ručno radi, te ako nisu emotivno vezani za njega, najbolje je da ga odmah bace.

Šta vam je najteže u poslu?

Najteže je uraditi eklektiku u dizajnu. Meni to sada nije više toliko teško jer imam iskustvo u spajanju nespojivog, imam oko da složim suprotnosti, ali sam uvek svesna da je veoma tanka granica kada možemo skliznuti u kič. Jer, eklektika i pačvork traže puno znanja, ozbiljno poznavanje tekstura mebla, debljine, boja, prelivanja, sastava materijala, kvaliteta drveta od koga je nameštaj napravljen. Jer, neke komade nikako ne smete presvući u svilu, na primer. Pa tako, danas čak 90 odsto mog posla čini redizajniranje, a deset odsto pravljenje novog nameštaja. Počela sam prvo da pravim male taburee, u različitim oblicima, sa perjem, sa oslikanim nogicama, hoklice. Pravila sam dečje beržere, foteljice koje su prepoznatljive po intenzivnim bojama i teksturama. I to je taj moj „šiz“ u vatrometu boja koji nije primeren svakom. Ali ga baš volim i po njemu sam postala prepoznatljiva. I sada već imam toliko posla da uskoro otvaram svoj izložbeni prostor na Dorćolu.