За две и по године од неопходних 35 у приступним преговорима са ЕУ отворили смо четрнаест поглавља, а два, Наука и истраживање и Образовање и култура, привремено затворили. Резултат је могао бити импозантнији да смо беспоговорно пристали на упутства Брисела у вези са односима са Приштином. Таква политика Уније довело је до тога да само 39 одсто грађана има позитивну слику о њој. Ипак, већина сматра да би реформе требало спроводити чак и да нису услов за улазак у ЕУ. Ради нас самих
Грађани Србије ће се тешко сетити шта се десило 14. децембра 2015. године, иако су и државни и европски званичници, наравно, и овдашњи медији, тај датум означили као историјски. Тог дана су отворена прва преговарачка поглавља Србије са Европском унијом (ЕУ), 32 (Финансијски надзор) и 35 (званично Остала питања, суштински такозвана нормализација односа са Косовом), чиме је коначно отпочео процес усклађивања нашег друштва и државе са стандардима и нормама ове европске заједнице.
– Ово је важан дан и један од оних када исписујемо историју, морамо да обавимо тежак посао, али ако будемо марљиви бићемо део ЕУ – рекао је тадашњи премијер Александар Вучић истичићу да верује да ће Србија до 2019. године обавити тај тежак посао.
– Пут ће бити дуг и тежак, али Европа је са вама– поручио је тадашњи председавајући ЕУ и министар спољних послова Луксембурга Жан Аселборн, док је европски комесар за проширење Јоханес Хан похвалио Србију и честитао грађанима.
Биће боље следећи пут
Од тада до данас су се мењали председавајући ЕУ, на сваких шест месеци, мењале су се прилике у ЕУ и у Србији, али када је реч о односима наше државе и Уније, опстале су две ствари и наметнуле се као константа: реч „тежак“ и „приоритети су нормализација односа са Косовом и владавина права“, коју Јоханес Хан, као покварена грамофонска плоча, понавља приликом сваког сусрета са српским званичницима и на свим скуповима ЕУ, када се помене Србија. И због тих Ханових, односно Бриселских приоритета, више пута се десило да, иако спремна за отварање, нека поглавља Србији нису отворена када је очекивано, већ је та одлука одлагана због тога што српски приоритети и приоритети Уније у том тренутку нису виђени истим очима. Једноставно речено, таквим чињењем ЕУ би нам поручивала: следећи пут вам отварамо и та поглавља, сигурно, само ако ви мало више изађете у сусрет Приштини, ако убрзате промену Устава, ако промените политику према Русији, само ако…
Тако је Србија за две и по године, од укупно 35, отворила четрнаест поглавља, а два привремено затворила. Лидер у региону у приступним преговорима, како су на последњој Међувладиној конференцији бриселски званичници похвалили Црну Гору, је од децембра 2012, када је отворила прва поглавља до данас отворила 31 поглавље, а привремено затворила три поглавља. Да оконча посао остала су још само два неотворена поглавља : осам (Конкуренција) и 27 (Животна средина). Не треба бити ни велики стручњак ни аналитичар да би се схватило да је лидерски статус Црна Гора себи обезбедила претпостављајући своје државне приоритете бриселским и вашингтонским (признавање такозване Републике Косово, учлањење у НАТО, увођење економских санкција Русији, слање својих војника у Кфор на Космету…), при том, не бренајући шта о томе мисле грађани и власт њеног, до проглашења независности 2006, „ока у глави“.
Седам месеци од отварања прва два поглавља, Србија је у јулу 2016. отворила, сад већ чувена поглавља 23 (Правосуђе и основна права) и 24 (Питања правде, слободе и безбедности). У децембру исте године отворено је преговарачко поглавље 5 (Јавне набавке), док је поглавље 25 (Наука и истраживање) истовремено отворено и привремено затворено. Потом је у фебруару 2017. Србија отворила поглавље 20 (Преузетништво и индустријска политика), а поглавље 26 (Образовање и култура) истовремено је отворено и привремено затворено.
Наставак можете прочитати у броју 3102.