У рукопису књиге Петра Живадиновића о највећим и најпознатијим кафеџијама Србије прошлог века, међу двестотинак личности које су умеле да нам улепшају живот, почасно место припада Крсти Црнчевићу. Памти га Крагујевац, али највише узлете имао је у престоници, где је тако рећи четврт столећа провео на дужности директора „Три грозда“, једне од најуспешнијих угоститељских кућа у оноликој Југославији. Формално је у пензији, мада има посла преко главе, али радо се одазвао молби да за „Илустровану Политику“ прича о – београдски кафанама.
Па, ја сам ваш читалац од првог броја рекао је озбиљно, па затим наставио смејући се: А ви сте били наши гости после сваког броја, што се не заборавља тек тако…. И заиста, све три кафане легендарног „бермудског троугла“ припадале су овом угоститељском предузећу, уз још педесетак других широм Београда. У већини њих познавали смо неког од особља што је, осим пријатног осећаја да смо „као код куће“, доносило и неке ситније привилегије, како то обично бива у свакој фамилији. Ах, „Бермуди“ разнежио се на помен ових свратишта. Тамо смо редовно долазили, ма где били, како бисмо купили прво издање сутрашњих новина… па у добром друштву и пријатном амбијенту најчешће дочекивали оно четврто, београдско.Разговор нам је заказао на свом терену, у ресторану „Крушевац“ поред старе и већ затворене београдске железничке станице, у скрајнутој Улици Михајла Богићевића. Добро је одабрао (примедба аутора). Иначе, кафана је у шифарнику сталних и повремених гостију заведена под именом „Код Циге“, по надимку газде, срдачног и дружељубивог кафеџије који гледа свакоме да угоди… а нарочито Крушевљанима! Сентиментално путовање Послао сам својевремено Скупштини града писмо с молбом да се у времену транзиције спасу старе кафане, тачније да им се сачувају намена и називи, а по могућству и изглед почео је Крста причу. Мислио сам при том на најстарије, оне што за собом имају и по стотинак година дружења са гостима. Нажалост, нису ми одговорили… осим ако то нису учинили с оним срамним затварањем некада омиљених свратишта, њиховим претварањем у продавнице доњег рубља, експозитуре банака, кладионице, или агенције за пословну пратњу. То је, ако ћемо поштено, најбржи и најпоузданији начин убијања духа старог Београда и његових житеља. Пробајте да предложите Парижанима да промене називе или намену „Мулен ружа“ или „Максима“, завршили бисте на ломачи… Добро, не баш на ломачи, али у Сени свакако! За судбину „Грчке краљице“, угоститељског бисера у најпрометнијем пешачком кварту града надомак Калемегдана, која, свеједно, годинама зврји замандаљена, каже да је опште место. Али, кад је пре неколико дана минуо Булеваром краља Александра, и на углу с Молеровом улицом уместо старе добре „Домовине“ затекао продавницу конфекције „у припреми“, готово да му је позлило од туге и немоћи. „Домовина“ је старија од техничких факултета на супротној страни булевара каже резигнирано. Она памти старо „Тркалиште“, које је било на месту где је никло здање факултета, због њега је и отворена на том месту непосредно после Великог рата… Чувени „Трандафиловић“ или „Влтаву“ и да не спомињем, а ако неког занима, то су данас бакалнице. Дочуо сам да је сличну судбину доживела и кафана „Под липом“? Не пролазим туда, тиште ме успомене, а занима ме.
Наставак можете прочитати у броју 3102.