СЕЛО РАКОВАЦ, ПОДНО ФРУШКЕ ГОРЕ
Свега има само Тита нема

Распитивање код мештана је и даље на многим местима у Србији једини начин да се стигне до неке знаменитости, па је зато табла на којој је писало „Градина” била олакшање и сигуран знак да је намерник на добром путу. Мало узбрдо, после одвајања од главне цесте, на заравни се издижу остаци некадашњих здања. Сведоци времена од праисторије, до Средњег века.

Мало село подно Фрушке горе, а готово прекопута Новог Сада, зове се Раковац. Невелико место, не веће од двадесетак квадратних километара и са мало више од две хиљаде становника, има чиме да се представи гостима. Заправо, право је изненађење. Јер, на том релативо малом простору има археологије, историје, културног наслеђа, природних лепота …

Узвишење Градац је мали плато на којем се сместила историја. Преко пута је дечји вртић. Радни је дан, време сунчано, малишани шетају уређеним двориштем. У гомили камена, цигала, зидова, дрвених греда, тешко је разазнати шта је шта. Чак и онај ко има знања тешко да би се усудио да каже шта све крије Градац.

– Свега је овде било, а и сада свега има – некако са тајанственим осмехом одговори дечкић који је извео вучјака у шетњу, па застао код рушевине. – Дању се окупљају знатижељници, увече неки други.

Стави каиш вучку око врата и одоше.

Остатке грађевина напало шибље. Трновити шипак не дозвољава да се уђе. Стручњаци кажу да је овде приликом ископавања нађен материјал који сведочи о животу у праисторији. Седам хиљада година пре Христа овде се развила неолитска култура, па су стигли Римљани, о чему сведоче остаци виле, онда је сазидана византијска базилика, па су подизане цркве и манастири. И тако до 16. столећа, када је живот стао. Дошли Турци и нестала Градина.

Пут са Градине води ка Стручици, делу насеља по којем је споменик подигнут на том месту добио име. Средовечна госпођа зауставља аутомобил.

– Докле, могу ли са вама, знам да је корона све уплашила, нема је, часна реч – изусти у дахуи ухвати се за кваку. Уђе, седе, па када је чула да је циљ споменик партизанима, распали.

– То је срамота овог друштва, пишите слободно. Мој отац је из рата изашао са чином пуковника. Стално је говорио да се није за ово борио, незадовољан неким стварима које је гледао. Срећом није жив, да данас види за шта се борио. Овај споменик је ругло, место где се окупљају наркомани. Ја живим до њега, прва кућа…

 

Текст и фотографије Огњан Радуловић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању