Сваки нормалан човек је негде у буџаку мозга архивирао ранг-листе најомиљенијих књижевних дела, најдраже музике, најлепших дела ликовне уметности, најбољих пријатеља, најпријемчивијих кафана, најпоштенијих келнера, најзанимљивијих цурица које су му залазиле у живот, најболнијих успомена… Нормално, људи смо. А ипак, чим неко почне с таквим причама да весељава друштво, истог часа се затекне на списку – најдосаднијих.
Реч је о мерилима: јер оно што је за неког „врх“, за другог може бити „дно“, па као змија ноге чувам од другара истину да ми је најдража лектира још од детињства роман Георга Пајсена Петерсена – „Het serding leven van Thyl Uylenspigel” (или, ако се с фламанског преведе на српски језик, „Врло чудноват живот Тила Ојленшпигела“). Скрајнут је у другом реду књига на полицама кућне библиотеке, ван видокруга супруге и деце, мада га и данас понекад узмем у руке.
Ето, признао сам. А окуражио ме је један невероватан догађај који се збио пре неколико дана у извесној пристојној периферијској кафани, у којој се окупило друштво старих пријатеља, махом исписника. Дакле, матораца. Повод за дружење је небитан, али наш „матине“ обележиле су фотографије које се скривају у памћењу мобилних телефона.
Почело је са подмуклим и наизглед циничним питањем упућеним на адресу једног који је своје срце, кућу и авлију, обогатио штенетом хаскија, малим разиграним псетанцетом које ће за годину-две стасати у најоданијег пријатеља. А, гласило је – „Шта ти ради младунче?“
Овај, а иначе га бије глас да је хладне душе, математички прорачунат, готово безосећајан, као да је само то чекао. Јер, истог часа се распомамио и однекуд исукао мобилни телефон, пребирао мало по њему, па га одаслао из руке у руку окупљеним ортацима. На тесном екрану биле су – фотографије малог хаскија снимљене у најразличитијим приликама: те јурца двориштем, те пије воду са чесме, те седи овом другару на глави, те у њушкици (са још млечним зубима) носи његове чарапе, спава, бежи од неког, јури за неким, ово, оно… Па, ја толико слика немам ни у нашем породичном албуму који сам наследио од оца.
А, онда је уследило главно! Јер, уместо да се ова „епизода“ припише младалачком лудилу или старачкој деменцији, догодило се нешто за наше поимање заиста чудно, нешто што ми је из корена променило мишљење о људском роду, а о мојим другарима посебно!
Наиме, у једном тренутку око стола су почела да круже два телефона, па три, појавио се и четврти… На часак, призор је личио на кафански вашар нових технологија комуникације са пробраном публиком која зна шта хоће: сви су зурили у оне екранчиће лица пресвученог маском блаженства. И, тек када је један од телефона у оптицају стигао и до мене, схватио сам о чему је реч. Јер, на сваком је била фотографија неког псића, мачета, папагаја, миша, зеца, хрчка… чак и једне кокице! Тако сам докучио да су моји другари Људи (са великим Љ), да своје тобож залеђено срце раскрављују топлином душе и, што је најважније, да бар међу нама, својима, ту „слабост“ не покушавају да прикрију.
То ме је окуражило, па сам из „телефонске архиве“ пробрао неколико фотографија мог Каспeра, патуљастог шнауцера који ми већ неколико година не допушта да читам после поноћи и да спавам после пет ујутру, да пољубим ћерку, да се посвађам са женом, да будем мрзовољан, да подигнем глас чак и преко телефона, да одем или да се вратим а да га не помилујем… и на сличне начине загорчава живот. А што је најгоре, довео ме је у ситуацију да не могу да замислим живот без тих његових „пакости“.
Али, на ранг-листи мојих најомиљенијих филмова међу првих десет су четири у којима су главни јунаци пси. Можда би се ту нашао и прослављени хит „Леси се враћа кући“ с младом Елизабет Тејлор у важнијој улози из 1943. године, али сам га у међувремену прерастао, али је међу њима и онај цртани, анимирани филм „Сви пси одлазе у рај“.
Не знам ко је изрекао вечиту мудрост – „Што боље упознајем људе, то више волим животиње“, нити да ли је био свестан колико је у праву?
Наставак прочитајте у броју 3112.