Тек што је ударена последња клапа серије „Нобеловац” коју је глумац и продуцент Тихомир Станић снимио о прослављеном књижевнику Иви Андрићу, уједно тумачећи и његов лик, овај драмски уметник наставља да ради, али фокус пребацује на „даске које живот значе“. Игра у сијасет представа у свом матичном Атељеу 212. Подсетимо, између осталих, уз колегиницу Софију Јуричан на позорници је у дуодрами „Један Пикасо”. Поред тога глуми у представама „Арт”, „Петријин венац”, „Кафа и цигарете – поздрав из Београда”, а недавно су у овом театру почеле пробе и за нову представу „Страх у опери” ауторке Јелене Мијовић, у режији Ивана Вуковића. Поред Станића, у подели су Светлана Бојковић, Јелена Ђокић, Драгана Ђукић, Милица Трифуновић, Сузана Лукић, Бранислав Зеремски, Владислав Михајловић и Лука Грбић.
Уз све набројане представе Атељеа 212, вредно се дотаћи и Станићевог дводеценијског извођења комада „На Дрини ћуприја” који успешно игра по целом свету. С обзиром да је овај драмски уметник велики познавалац и поштовалац Андрићевог опуса, а и више пута је његов лик дочарао на филмском платну, било је само питање времена када ће реализовати и идеју да сними и играну серију о овом писцу. Томе би требало додати и донекле физичку сличност између славног књижевника и популарног глумца. Дакле, сва је прилика да се много коцкица сложило.
„Нобеловац” се састоји из осам епизода и за сада – према речима овог глумца и продуцента – није планиран филм, већ ће искључиво кроз серију бити приказани сви елементи битни за Андрићеву биографију.
Зато смо разговор и почели о „Нобеловцу”, да бисмо у наставку „швенковали” и на Станићеву уметничку и животну поетику.
Већ неколико пута сте тумачите лик Иве Андрића, како на телевизији, тако и на филму и позоришту, а сада сте снимили и серију „Нобеловац” која говори о њему. Откуд толика посвећеност овом књижевнику?
– Ја већ више од двадесет година играм „На Дрини ћуприју”, тако да сам стално некако везан за Андрића и његову литературу и дело. Дуго година је постојала идеја да урадимо серију о њему, али нисмо знали како присупити томе, да ли његовом животу, да ли самом делу, и онда сам ја, говорећи ту целину из романа „На Дрини ћуприја” – а окосница тог дела је прича о Мехмед Паши Соколовићу који је у детињству одведен из свог села – и како је каже Андрић, осећао бол од црног сечива у грудима, који се јасно разликује од свих мука и болова што их је доцније живот доносио и да је дошао на помисао, Мехмед Паша, да би се ослободио те нелагодности, тог бола, да збрише ону скелу на далекој Дрини код Вишеграда, тиме што би премостио стрме обале и злу воду међу њима, саставио два краја друма који је ту прекинут и тако заувек и сигурно везао Босну са истоком… Место свога порекла са местима свога живота. Е, онда сам ја сценаристима ту врсту задатка задао, да покушамо да пронађемо шта је та црна пруга у Андрићевим грудима, која га је терала да пише и да створи то своје дело. И радећи на сценарију и на самом снимању, мислим да смо пронашли неко своје тумачење и неку своју истину о њему. То је мени било јако занимљиво, а опет, серија почиње кад Андрић добија Нобелову награду и кад више није ни у физичкој, ни у креативној снази да ствара нова дела, а поготово што га цео тај циркус око награде – како је сам говорио – одвлачио од основног смисла његовог живота, а то је стварање.
Пише Немања Савић
Фотографије Н. С. и архива
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању