Како сам се даље пењао, успон је био све тежи и стрмији, а и време баш хладно уз маглу. До последњег базног кампа сам стигао око 12 сати на 4.300 метара висине. Ту је убрзо пристигло и тридесетак планинара из Бангалора. Имали су водиче као и локалце са коњима који су им носили ствари. Једини сам ја ишао сам и теглио ранац који ме је намучио. Имао сам јасан циљ – да стигнем до Ропкунда, и од тог циља нисам одступао. Ту сам једно сат времена одморио, добро јео, а поставио сам и шатор. Остали планинари су ме убеђивали да сутрадан са њима кренем, међутим ја сам око 13 часова и то без ранца са само једном флашом воде наставио даље ка врху. Сада сам без проблема брзим корацима корачао и на 5.029 метара сам изашао у 15 часова. Једино при крају успон је био изузетно стрм.
А на врху су ме дочекале сцене као из хорор филмова. Мало језеро у магли, окружено планинама, које ми је деловало као угашено вулканско гротло. А у језеру и свуда около њега била је разбацана и растурена гомила људских костију. Стварно језиво и сабласно место. Нико не зна са сигурношћу одакле су оне ту и како су ти људи страдали. Зато се ово језеро и зове Загонетка мртвих, а други назив му је језеро Костура. Открио га је британски шумски чувар 1942. године. Пронађено је ту више стотина људских скелета.
У селима у околини постоји популарна народна песма која говори како је богиња Нанда Деви створила олују са градом „тврду као гвожђе“ која је убијала људе који су пешачили поред језера. Постоји и једно старо предање које повезује посмртне остатке са индијским краљем, његовом женом и њиховим пратиоцима који су сви страдали у мећави пре 870 година. Поред тог предања постоји још низ теорија и научних и антрополошких истраживања. По некима, скелети су чак из деветог века и а претпоставља се да припадају ходочасницима, који су страдали од смртоносних удараца у потиљак. Постоје и нагађања да су то били јапански војници који су ту умрли за време Другог светског рата али да су то можда и индијски војници који су покушали да нападну Тибет 1841. После пораза били су принуђени да пронађу пут преко Хималаја и на том путу су умрли. Неки пак претпостављају да је ово могло бити гробље на којем су сахрањиване жртве епидемије.
Са напретком технологије мислило се да је мистерија о томе ко су они, коначно решена. Утврђено је да велика група људи-ходочасника носи гене народа из данашњег Ирана, док мања група дели своју ДНК са локалним становништвом. И да су то били ходочасници који су умрли током деветог века. Пронађене су и бамбусове мотке, кожне ципеле, копља… Али… Најновија студија показала је да све ове претпоставке нису тачне. Научници су генетски анализирали остатке 38 тела, укључујући и 15 жена. Открили су да су гени различити и да је њихова смрт раздвојена чак хиљаду година. Што је интересантно, ова студија говори да једна група људи има генетику сличну данашњим становницима Јужне Азије, док је друга група повезана са популацијом која насељава грчко острво Крит. Ходочашће које пролази поред језера могло би да објасни зашто су људи путовали тим подручијем. Научници још увек траже одговоре, нагађају, дају претпоставке али по свему судећи ово језеро ће остати онако како му је и дато име – Загонетка мртвих.
У плану ми је било да попнем и један оближњи врх на 5.300 метара, међутим осетио сам благе болове у глави. Помислио сам да су вероватно почетни симптоми висинске болести. Ипак попео сам се на оволику висину без аклиматизације. Прошетао сам један круг око језера, направио десетак слика и брже боље кренуо назад. За око сат и петнаест минута опет сам сишао на 4.300 метара. Вечерао сам и преуморан и одмах легао да спавам. Међутим болови у глави су постајали све већи. Изашао сам напоље и од једног локалног водича добио таблету за главу, а успут ми је одржао и предавање да у планину никад не идем сам, да нигде не журим и да се пењем полагано и постепено. Да сам њега послушао не бих имао никаквих здравствених проблема.
Текст Драган Шибалић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању