Последње (ново) што је играо пред смрт била је – Смрт. Баш то је била његова улога у представи „Аразмас“ београдског Звездара театра. Извођена је све док позоришта нису утихнула са епидемијом вируса корона. Његова је рола била епизода, док су главне ликове мајке и ћерке оствариле Бранка Петрић и Нела Михајловић. Али, Гутовићева епизода била је нешто што је мало ко очекивао од глумца кога су обележиле комичне улоге, понавијше Срећко Шојић кога је играо у филмовима „Лаф у срцу“ и „Тесна кожа“ и ТВ серији „Бела лађа“.
„Истовремено са рођењем рађа се и смрт“, рекао је глумац поводом представе. „Упознати и прихватити ову неминовност значи мудрост, а ако је не прихватиш почећеш да се фарбаш, да се подмлађујеш, игноришући то да ако се подмладиш физички, духовно ипак не можеш да се подмладиш“, објаснио је он.
Истовремено, готово до последњег дана здравља, он је публику у Академији 28 забављао изводећи своју чувени представу – кабаре „Обично вече“, са којом је пропутовао свет од 1997. када је премијерно изведена. Били смо са њим једне вечери, после педесетог извођења, када је у позоришту „Дадов“ било толико људи да је неко узео и ,његову, столицу са бине на којој повремено седи током представе!
Током деценија каријере, Гутовић је много пута био на страницама „Илустроване Политике“, једном као јунак позоришне представе „Ваљевска болница“ Југословенског драмског позоришта (фебруар 1989), у режији Дејана Мијача, други пут као звезда четвртог наставка филма „Тесна кожа“ (децембар 1991), а следећом приликом (април 2009) повод је било снимање нових епизода серије „Бела лађа“.
„Тајна успеха Срећка Шојића код народа је пре свега његов изглед, а онда и начин на који га играм. Шојић је све, али не и зао. Чини лоша дела, али са дечјом наивношћу. Ја и не умем да играм злог човека“, открио нам је тада глумац.
У међувремену, посетили смо га и када је постао први добитник Награде „Зоран Радмиловић“ на Стеријином позорју (септембар 1988), поводом улоге у представи „Ружење народа у два дела“.
Много су га хвалили тада, а он је за „Илустровану Политику“ изјавио: „Па, морали су о мени да кажу тако лепе ствари , јер би у супротном испало да награду нису дали правом човеку. Много се пријатније, ипак, осећам када ме грде, јер на грдњу имам неки одговор, а на похвалу баш никакав“.
Наши новинари обишли су га и када се „одметнуо“ из Београда и отишао да живи на имању у банатском селу Чента (август 1996) где је засадио кукуруз и детелину и гајио кокошке, патке и козе. Не воли гужву, фрку, велеградску вреву и људску глупост, рекао је: „Ја сам сеоско дете. Одрастао сам у Калуђерици и Кумодражу, који су тада били села, као Чента сада. А Ченту сам изабрао јер је порез у Београду незгодан, а овде згодан“. И признао нам је: „ Малом привредом се бавим већ двадесет година како у глуми не бих морао да склапам понижавајуће договоре. Мала привреда ме је ослободила обавезе да са неким људима разговарам и будем близак“.
Милан је рођен 11. августа 1946. у Београду, у породици просветних радника. Иако је желео да студира Природно-математички факултет у Београду, уписао је глуму на Академији, на којој је дипломирао 1967. у класи редитеља Бојана Ступице. Та генерација, коју су осим Милана Гутовића чинили и : Јосиф Татић, Светлана Бојковић, Танасије Узуновић, Душан Ђурић, Иван Бекјарев, Ђурђија Цветић, Бранко Цвејић, Мирјана Вукојчић и Гојко Шантић, названа је Бојанове бебе.
Већ 1968. чланови ове класе започињу позоришне каријере у Југословенском драмском позоришту (ЈДП) на позив Бојана Ступице, а те године Гутовић снима и свој први филм „Бекства“, са Батом Живојиновићем и Љубом Тадићем. Постао је познат са ТВ серијом „Дипломци“ (1971) Синише Павића , а осамдесетих година прошлог века и права југословенска звезда захваљујући филмским комедијама: „Лаф у срцу“, „Тесна кожа“, „Шпијун на штиклама“, „Полтрон“ и другим. Волели смо га и у серијама „Отворена врата“ и „Метла без дршке“, као и у телевизијском програму за најмлађе „Добро вече, децо“.
Они који су имали среће да га гледају у позоришту, памтиће га из представа: „Буба у уху“, „Отело“, „Родољупци“, „Кад су цветале тикве“, „Ко се боји Вирџиније Вулф“… Прошле године је на Данима комедије у Јагодини добио награду „Златни ћуран“. Гутовић је био и првак драме Народног позоришта у Београду, од 2006. до 2012, када је пензионисан. У том периоду добио је и Награду „Раша Плаовић“.
Милан Лане Гутовић два пута се женио – имао је ћерку Милицу из првог брака, док је са другом супругом Биљаном добио синове Јанка и Спасоја. Критиковао је политику и политичаре у свом кабареу и интервјуима. Није се учлањивао у политичке партије, али се као нестраначка личност нашао на изборној листи Демократске странке Србије, на локалним изборима у београдској општини Вождовац 2009.
Глумац је 13. августа примљен у Војномедицинску академију у Београду због симптома сличних корона вирусу, иако није био позитиван на тестирању на ковид. Неколико дана касније пребачен је на респиратор пошто му се стање погоршало. Преминуо је у среду, 25. августа, а сахрањен је, по својој жељи, на гробљу у насељу Кумодраж, поред својих родитеља.
Пише Срђан Јокановић