Видиковац у општини Раковица удаљен je десетак километара до центра града. Са општином Чукарица спаја га улица Михајла Петровића, пилота који је у Првом светском рату у ваздушној бици са надмоћнијим непријатељским авионима погинуо над Албанијом. Симболика је у томе што у првом насељу највећма живе породице запослених у некадашњим раковичким фабрикама трактора, мотора и машина а у другом углавном породице војних лица. Преци и једних и других били су најбројнији у борбеним редовима за ослобођење Србије у Првом и Другом светском рату. Ипак тема овог написа нису ратне заслуге њихових предака, иако би могла да буде, већ ововременски живот потомака који су на поменутим просторима засновали своје породице.
Градско насеље Видиковац је почело да се гради крајем седамдесетих година, према пројекту архитеката Михаила Чанка и Александра Ђокића. Пројектовано тако да се мањи концентрични кругови уплићу унутар већих и чине плетеницу солитера висине до 24 спрата. Најинтензивнија градња бележи се од 1991. до 1994, али Видиковац се и даље непрестано изграђује и шири.
На видиковачком узвишењу од 159 метара надморске висине освануо је ведар и прозрачан зимски дан са температуром која је прелазила десети подељак на Целзијусовој скали. Искошени сунчеви зраци немоћни су да загреју околину, али јужни поветарац који од Авале струји према реци Сави доноси топлину и обиље кисеоника. Таква природна подударност, тврде стручњаци, здравствено је најкориснија баш на Видиковцу, са кога се пружа широки видик према источном делу Београда.
Превалило је подне, топлина јењава а са запада колутају сивкасти облаци који, према прогнози метеоролога, неће донети кишу. Шетамо најдужом видиковачком улицом Патријарха Јоаникија која се протеже од Кошутњака до Лабудовог брда. Дуж већег дела улице распоређене су удобне клупе са наслонима за краће одморе времешним шетачима. На једној, испред новосаграђене Цркве Преображења Господњег, која је отворена за богослужење 2007. године, група пензионера ужива у међусобном дружењу. Са допуштењем питамо једног бркајлију, који рече да се зове Милан, да ли често овде проводе време. Одговара потврдно и додаје: „Од како се утишала корона све је кренуло на боље. Са мојим вршњацима више се дружимо, радили смо у различитим фирмама али имамо заједничке теме за разговор. Време нас ове зиме служи, дани су топлији, што нама старијима годи…“ Саговорник би желео још да нам прича али ми идемо даље.
Посебан део насеља урађен је за дечије игралиште, спортски терен за одрасле а поред је и играоница за најмлађе. Та зелена површина оплемењена је засадима четинара и листопадног дрвећа и оивичена ниским жбунастим растињем. Деца свих узраста, уз познату вику и дозивања, скачу, љујају се и ковитлају на справама прилагођеним за њих, али уз непрекидну пажњу старијих. Једна бака која будно надгледа своју унуку каже нам: „Данашња деца су много живахнија, желе и оно што није погодно за њихов узраст“. Маше главом и сетним гласом додаје: „Напреднија су и слободнија него што смо ми били у том добу пре више деценија“.
Текст и фотографије Новица Пешић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању