Баш тај фестивал у Венецији јесте смотра на којој оснивач Кустендорфа Емир Кустурица проналази многе бисере за ревијални део свог фестивала и његове програме попут „Нови аутори“, „Савремене тенденције“ и друге.
-Власник најотменијег ресторана у Венецији пре Другог светског рата питао се зашто је летња туристичла сезона тако кратка, и одлучио да се ту оснује филмски фестивал током септембра месеца. Ми смо на Мокрој Гори урадили супротно: прво смо градили да бисмо ту имали фестивал какав је „Кустендорф“. Код нас се приказују филмови снимљени из дубоког егзистенцијализма, то је разлог зашто се праве филмови. Овде смо одлучили од почетка да се боримо против великог просташтва које се шири од ТВ сигнала – рекао је Кустурица и додао да то ширење програма у виду ријалитија подсећа на свет романа аутора Џорџа Орвела и Олдуса Хакслија, као веснике новог доба, тоталитаризма.
За Златно, Сребрно и Бронзано јаје, као и за награду „Вилко Филач“ за најбољу филмску фотографију такмичиће се седамнаест аутора из Србије, Аустрије, Финске, Грчке, Пољске, Шведске, Њемачке, САД, Египта, Мексика, Узбекистана, Сјеверне Македоније, Индије, Чешке, Хрватске и Русије. Селекција је направљена између 536 кратких филмова који су пристигли на адресу Кустендорфа.
Кустурица је рекао да му је драго што на фестивал долазе људи из целог света, посебно због тога што се на овом подручју фестивали ограничавају углавном на регионалну сарадњу.Он сматра да је једини језик који филм успоставља универзални светски језик и да би требало прескакати регионално, а успостављати такмичење и бирати најбоље филмове из целе планете.
– Због таквих идеја да је регионално важно, а светско није Румуни су испред нас у кинематографији једно десет до двадесет година, али и због тога што тематски и формално прате своје импулсе, а не америчке, већ изанђале моделе, који врло лако улазе у Србију и постају плен некаквих редитеља – истиче редитељ.
Дистанца и узбуђење
Он као главни проблем филмаџија и младих аутора види аутоцензуру и зависност од неких страних фондова.
– Сви ти фондови у суштини креирају естетику тих филмова. Највећи проблем српског филма је управо у томе што је уведена такозвана аутоцензура у којој новац добијају они који мисле отприлике онако како је замислио трансатлантски мост или неки немачки фонд који давањем средстава одређују и циљ. Раније су увек постојали критичка дистанца и интелектуалци и филмски радници који су имали врло јака политичка уверења и који су се дистанцирали од званичне политике и имали право да говоре о слободи, а сад је преко Холивуда дошло до „суше“ у којој критичка дистанца уопште не постоји, а све је изгланцано као у шопинг молу. Филмови на Кустендорфу немају, срећом, тај бич изнад себе и зато су свежи и имају критичку дистанцу, пружају могућност да се човек, захваљујући уметности, и узбуди.
Главни гост фестивала Матео Гароне, аутор чувених филмова „Гомора“ (2008), „Ријалити“ (2012), „Догман“ (2018) и „Пинокио“ (2019), на „Кустендорф” стиже са својим новим филмом „Ја, капетан“ (2023), са којим је освојио „Сребрног лава“ за најбољу режију на фестивалу у Венецији.
-Према мом убеђењу, Гароне је сигурно један од најбољих редитеља у целом свету. Он је веома озбиљан аутор који је закорачио у кинематографију из дубоке духовности, не толико нужно из дубоког егзистенцијализма. Веома смо добри пријатељи, радујем се што ћемо га угостити ове године и гледати његов најновији филм рекао је Кустурица и додао да ће Гароне добити важну награду „Дрво живота“ (за будућу каријеру и успехе).
Више музике догодине
У „Савременим тенденцијама“ видећемо и дела бивших младих такмичара на Кустендорфу који су у међувремену постали угледни ствараоци. То су Едуардо де Ангелис чији „Команданте“ је отворио фестивал у Венецији, и Ђакомо Абруцезе који је са „делом „Диско Бој“ био у званичној конкуренцији смотре у Берлину. Руско документарно остварење „Последњи моторни брод“ Иље Жељтјакова и „Изгубљена земља“ Владимира Перишића заокружују ту селекцију.
„Ретроспектива великана” као програмска целина доноси антологијске филмове : „На доковима Њујорка „(1954) редитеља Елије Казана, са Марлоном Брандом у главној улози, затим неми филм „Похлепа“(1924) Ериха фон Штрохајма, „Дрво жеља“ (1976) грузијског аутора Тенгиза Абуладзеа и „Осам и по“ (1963) Федерика Фелинија, где је главну улогу имао славни Марчело Мастројани. Мастројани и Брандо ће имати част и да буду јунаци јубилеја – сто година од њиховог рођења.
Програм „Нови аутори” приказаће дугометражне филмове „Хоћу мужа“ руске редитељке Соње Карпуњине, „Викенд у Гази“ Базила Халила, „Земаљски стихови“ Алија Асгарија и Алирезе Хатамија и „Моја швајцарска војска“ Луке Попадића.
Међународни жири чине италијански писац и публициста Сандро Веронези, глумица Бојана Панић и режисер из Узбекистана Музафаркон Еркинов. Кустурица је рекао да ове године због финансијске ситуације неће бити поноћних концерата на фестивалу, док ће идуће године покушати да ту традицију мало измене и направе нови додатак фестивалу.
Пише С. Јокановић