Иако сам се био намерачио да разговарам са познатијим продуцентом „Џокеја“ Мохамедом Хефзијем, такође старим знанцем, он је каснио на интервју. Организаторка њихових разговора за медије ми се извинила и стидљиво ме питала „може ли уместо Хефзија други продуцент филма Мађид Саман“? Видела је да оклевам, док сам у глави превртао питања „ко је сад тај Мађид“, „шта ће ми он“ и слична. Још стидљивијим гласом ме је питала:“Само пет минута“?
Очигледно јој је било непријатно да Мађид седи беспослен, а Хефзија нема. Насмејао сам се и одговорио:“Много је пет, доста му је два“! И она се насмејала и отрчала да доведе господина чије име и новац мени нису ништа значили , али јесу свима у арапском свету. Редитељи су обигравали око њега. С разлогом. Испоставиће се да је то један од најшармантнијих људи с новцем, духовит и елоквентан човек који своју филмску и животну причу казује боље од бедуина. И то без магичних елемената и митова. Два минута су се претворила у пола сата и готово да нисам желео да га пустим да оде. На Хефзија сам, нараво, већ био заборавио. Саман је, заправо, био главни продуцент испред ИТРЕ од кога је кренула акција за филм, као и већина новца.
-Све је почело децембра 2020. када је директор ИТРЕ предложио да радимо филм о камилама зато што је то национална животиња Саудијске Арабије, а људи не знају много о њој ни код нас, а још мање у свету. Доживљавају је као глупу животињу, нимало узвишену и уобичајену као коња или пса. Помислио сам да су у праву, да људи заиста не разумеју камиле и да неко треба да уради рекламну кампању за те животиње.
Мађид је у почетку мислио да је та идеја нечија шала.
-Први имејл који сам добио на ту тему у заглављу је имао реченицу „Велики светски филм о камилама“! Нисам га ни прочитао. Био је уторак, мислим. Питао сам сарадника који га је мени проследио да ли се шале? Погледао сам поново ланац мејлова у коме се види путања тог писма и видео сам имена све самих највиших директора и челника компаније. Када сам схватио да није шала, почео сам да размишљам и дошао на идеју о дечаку и камили. Звао сам Хефзија, кога сам знао од раније али нисам са њим никада радио. Рекао сам му да ми треба неко ко ће озбиљно разумети ову идеју. Имао сам могућност да бирам ауторе из целог света, али сам сматрао да ствар треба да буде локална, национална.
Лепе и слатке
Наравно, ко би у Америци боље разумео камиле од Саудијаца?
Није у томе ствар, ја сам Саудијац и не знам ништа о камилама и тркама. Ни Хефзи, иако из Египта, такође није знао ништа о томе. То нам је био изазов. Развијали смо идеје, али нисмо знали ко би режирао филм. Хефзи је предложио Шаукија. Погледао сам његов претходни филм „Судњи дан“ и схватио да ако је могао да извуче такве емоције из натуршчика у том делу, онда ће са правим глумцима бити још бољи. Нисам хтео редитеља који ради по поруџбини, већ некога ко ће својим срцем да усвоји причу, и да допише неки део ако мисли да треба.Свим срцем смо били у овоме и Хефзи и ја и готово сваки дан смо били на снимању.
Како је могуће да сва тројица ништа нисте знали о камилама и тркама?
Оне се углавном одржавају у селима и у пустињи, док градски момци попут нас то никада нису имали прилике да виде. Да ме је неко пре десет година позвао на трку камила не бих ишао, не би ме занимало. Камила је за мене била само животиња. Али, пошто сам због овог филма морао више да научим о њима, одједном сам осетио да оне нису обична, већ божја створења. Хтео сам да људи из целог света после пројекције „Џокеја“ изађу из биоскопа и кажу да су заволели камиле, да су им лепе и салтке.
Јесте ли набавили једну за себе?
О не, ви немате појма колико оне коштају. Једна камила стаје између три и тридесет милиона долара, мислим на оне расне које учествују у тркама. Оне које виђате у пустињама и каравинама су много јефтиније. Ове за трке су посебна врста, одгајане одавнина. Сваке године у Саудијској Арабији организују избор за најлепшу камилу. Гледају им вратове, усне, неки власаници им стављају и ботокс, кунем се Богом, да би изгледале лепше. Али, ако се то открије бивају диквалификоване. Свет камила је велики и јединствен.
Није оно, него врат
Значи цена је разлог што арапски продуценти возе лимузине а не камиле?
Управо тако. Занимљиво је и да су камиле које учествују у тркама увек женке, лакше су и брже од мужјака. Ми смо на снимању имали четири камиле које су тумачиле главну јунакињу.Морали смо, јер се сморе и више неће да сарађују, понашају се као диве, али је женке било тешко наћи и скупе су. Зато смо узели мужјаке и успешно сакрили „неке ствари“ које имају међу ногама. Бар смо мислили да смо успели у нашој малој „превари“ до пре пар месеци када су на затвореној пројекцији присуствовали неки власници тркачких камила и један од њих је на крају рекао да је чудно што смо користили мушке камиле. Питао сам га како зна? Каже – види се по врату. Чак и по лицу камиле, објаснио ми је, то може да се закључи. Зато више не желим бедуине и џокеје на пројекцијама овог филма. Шалим се, али ово јесте авантуристичка љубавна прича о херојству малог дечака, а не документарац који треба верно да покаже тајне трка камила.
Новац за филм није био проблем?
Новац је дошао из ИТРЕ чије је седиште на истоку Саудијске Арабије, у граду Дахрану. ИТРА је, као део нафтне компаније „Сауди Арамко“, непрофитна организација и културни центар који помаже саудијски филм, а повремено и остварења из региона. Почели смо пре шест година и „Џокеј“ нам је четврти филм.
Зашто је за нафтну компанију важно да има Културни центар, где сте ви директор филмског одсека?
У оквиру компаније налази се тај Центар са биоскопом, библиотеком, музејом, позоришном салом…. Пре девет година је тадашњи директор компаније рекао да жели да се инвестира у културу. Свака велика компанија има одсек и програм који се зову Друштвена одговорност предузећа. Њихов циљ је да се помажу и чувају природа и људи у месту где послује. „Арамко“ се посветила култури и уметности, а моје задужење је само филм. Видели сте, бар на овом фестивалу, разлику у квалитету саудијских филмова некад и сад, желимо да имају ниво који ће их одвести широм света. Помажемо независне ауторе и буџети нису огромни.
Колики је за „Џокеја“ био?
За „Џокеја“ је прилично добар. Овде просечан филм кошта око два милиона долара, а „Џокеј“ је само мало скупљи. Можеш да лако снимиш и за милион долара. Неки аутори само траже новац да би радили, али ја кажем ако си паметан и талентован можеш да снимиш било коју причу са било колико новца. Не треба ти богатство већ добра прича. Не помажу ни милиони долара, ни специјални ефекти ако је филм лош, нико га неће гледати. Ми смо непрофитна организација и нама су добре приче најважније. Важно нам је да наше приче стигну до биоскопа и фестивала и да их људи гледају и воле. Знате да фестивалски филмови могу понекад да буду досадни? Зато смо одлучили да додамо мало хумора и акције, да подигнемо уметност на виши ниво. Али, најважније је веровати капетану брода у тиму који плови у нови филм. И сви смо веровали Абу Бакру и давали му сваку могућу подршку. Више од триста људи је било део тима, у неколико екипа, то је било нешто ново за све нас, веће него што смо икада раније сва тројица радили.
Чиме сте се бавили раније?
Ја сам компјутерски инжењер, изгледа да су сви најбољи продуценти инжењери, као и Хефзи. Рођен сам у Ријаду, одрастао у Америци, у Токију сам студирао и учио јапански и када сам се вратио у Арабију радио сам у мојој струци, у банкама и другим компанијама. Када се отворила ИТРА позвали су ме да се бавим филмом што сам одушевљено прихватио, јер је филм увек био мој хоби. Никада нисам ни могао да замислим да ћу једног дана бити филмски продуцент и ово је као да су ми се снови остварили. Знате да три и по деценије у Саудијској Арабији није било биоскопа, били су забрањени, и нисам могао да студирам филм. Шта бих са тим овде радио? Најближе томе били су компјутери, јер волим визуелне ефекте, научу фантастику. А и добро се плаћа. Бити адвокат, доктор или инжењер, то увек значи добре плате. А сада је мој хоби мој посао и мој посао је мој хоби. Новац је исти као и у инжењерству, али радио бих ово и да је мања плата него у инжењера. Али, не много мања. Ако би била драстично мања, онда бих напустио филм. Сада живим углавном у Медини, мало је северније од Џеде, и тамо где ме посао води.
Можда једног дана тако стигнете и у Србију?
Требало би да је посетим. Што више путујеш то више постајеш човек света и боље разумеш све људе. За сада сам само, на препоруку пријатеља, гледао „Српски филм“ и не могу да га заборавим. Кајем се што сам га гледао. Претпостављам да знате зашто!
Пише Срђан Јокановић