Дечак Матар, сироче које живи са старијим братом, седи поред логорске ватре и слуша приче из прошлости бедуинског племена коме припада. Једна је и она о његовом деди, легендарном џокеју у трци камила. После трагедије која се сутрадан десила на трци, Матар и његова мезимица камила Хофира, којој је као младунчету спасао живот, налазе се на прекретници: или ће их живот раздвојити заувек и обоје постати жртве садистичког „доброчинитеља“ Џасира или ће дечак и камила, предодређена за кланицу, и сами ући у легенду која се преноси с колена на колено….
Филм „Џокеј“ је чаробно снимљен, а предели где су то радили доприносе атмосфери која подсећа на „каубојце“ из златног доба Холивуда.
-У египатским биоскопима нисмо имали најновије филмске хитове и током детињства и младости највише сам на видео касетама гледао старе филмове из четрдесетих и педесетих година прошлог века, вестерне и кримиће – каже редитељ Абу Бакр Шауки (39) с којим смо разговарали у Џеди након премијере филма у оквиру Филмског фестивала Црвено море. – Као дечак сам филмове Џемса Дина гледао безброј пута и то доба у светској кинематографији ме и данас највише занима и привлачи.
Онда није необјашњњиво зашто атмосфера филма „Џокеј“ подсећа на холивудске вестерне тог доба, чак и по тој јединственој сценографији пустиње са литицима и каменим планинама у којој се одиграва борба доброг и лошег.
Филм је настао у продукцији Центра краља Абдулазиза за светску културу (Итра) и египатске компаније „Филм Клиник“ Мохамеда Хефзија, а светску премијеру имао је у септембру на фестивалу у Tоронту, док је регионална била у Џеди. Сниман углавном на обали Црвеног мора, у регијама Табук и Ниом, на северозападу саудијске краљевине, а мало и у пустињској области Џоди Рам у Јордану. Редитељ Абу Бакр Шауки је из Египта, новац за филм је, углавном, из Саудијске Арабије, али су теме заједничке целом свету: љубав, освета, бежање од проблема, проналажење свог пута мимо судбине…
У свету бедуина
Подједнако универзална, а још више разноврсна јесте и досадашња Шаукијева каријера која је била препуна кратких експерименталних филмова различитих тема и жанрова, од мелодраме преко историје до политике, све док није преко ноћи постао звезда пре шест година са првим дугометражним играним филмом „Судњи дан“. Тада је стигао у конкуренцију званичног програма Канског фестивала, прескачући уобичајене споредне прогреме које на крају доводе до такмичења за „Златну палму“.
Одмах је ушао у арену где се „борио“ са великанима какви су те године били Спајк Ли, Жан-Лик Годар или Хироказу Кореда. Тада је први пут говорио за „Илустровану Политику“. Касније смо се дружили и на фестивалу у Каиру и сада смо након подсећања на те сусрете опуштено разговарали о новој филмској причи коју нам је донео. И даље живи између Беча и Каира, више није са девојком са којом је заједно радио „Судњи дан“ и открио нам је да, иако нема камиле, он и његова породица имају више од десет паса. Животиње обожава, али то није главни разлог што је снимио овај филм.
Пре неколико година Шауки је седео поред бедуина у њиховом селу на прикрајку арабијске пустиње, поред ноћне ватре испод звезданог неба. Слушао је њихове приче, углавном из племенске прошлости, које су се с колена на колено преносиле вековима. Међу њима су биле и легенде о прецима којих одавно нема. Неке од тих прича подстакле су Шаукија да размишља о новом филму.
-Први пут сам међу бедуинима био 2019. када сам у њиховој заједници, у области Џода Рам држао филмску радионицу. Тамо сам први пут видео трке камила. То је било пре него што се идеја о филму „Џокеј“ уопште појавила у мом животу. Нарочито су ми се у памћење урезале приче о тркама камила које се биле брже од пустињског ветра, о малом јахачу који је имао чаробну одору и чим је обуче постане бржи од других, о дечаку који је песмом спасао живот камили, о змији са две главе… Бедуинска традиција је говорна, није писана, тако да њихове приче испричане око логорске ватре са сваком следећом генерацијом добијају нови слој и тако настају легенде које се мењају и увећавају. Свет беудуина су песме, поезија и легенде и желели смо да наш филм има све те састојке.
Фудбалска нација
Шауки је дуго имао идеју да сними неки пустињски еп и као гром из ведра неба стигао је позив који ће му испунити жељу. Абу Бакр је једног дана пре три године изашао на ручак са својима пријатељем и сународником, најпознатијим египатским продуцентом Мохамедом Хефзијем и он му је представио идеју за филм о трци камила.То је био свет о коме је мало знао и о коме је имало много тога да се исприча.
– Рекао сам му да хоћу акцију и авантуру, и он је одговореио „може“. Онда сам му рекао да ми је идеја да филм личи на холивудски вестерн, и опет сам добио одговор да може. Хефзи ми није дао прилику да се извучем, што ме је баш обрадовало. Увек ме привлаче светови које не познајем, ствари које нису блиске мени и мом животу. Тако сам се у прошлом филму „Судњи дан“ бавио колонијом лепрозних у Египту где сам схватио да постоји паралелни свет поред оног у коме ја живим. Исто тако, трке камила имају дугу историју, али мало ко се њима на филму бавио.
Каже да и у Египту има трка камила у неким деловима пустиње, на Синајском полуострву рецимо, али да људи у градовима готово да не знају за тај спорт.
-У земљама Персијског залива, међу којима је и Саудијска Арабија, те трке су много популарније, око њих се врти већи новац, победници добијају велике награде, јавне похвале и славу, али у Египту то није спорт који баш можете да гледате на телевизији. Ми смо, ипак, фудбалска нација. Зато смо филм и снимали у Саудијској Арабији где је трка камила нека врста националног спорта, а камила је национални симбол, више него у било којој другој арапској земљи.
Занимљиво је да у филму једна девојчица успешно учествује у тркама као џокеј, али само зато што је толико покривена, што не говори и сви мисле да је дечак. Жене никада нису биле део тог (или било ког другог) спорта.
-Свет се брзо креће напред и мислио сам да је било време да то покажем на платну, да постоје аспекти овог друштва у коме су жене доминантне и успешније од мушкараца – каже Шауки. – У арапском свету су управо жене те које преносе приче из генерације у генерацију, одржавају породичну традицију, негују и васпитавају децу. То се често превиђа или погрешно представља. То је велики део наше културе који тек треба да добије потврду.
Пет не, једно да
У „Судњем дану“ су главни јунаци били дечак и магарац, у „Џокеју“ су дечак и камила и у шали упитах Шаукија хоће ли у наредном филму бити нека већа животиња у првом плану, слон можда? Насмејао се и он, али је дао прилично логично објашњење ове необичне ситуације у његовој каријери.
-Тако је са независном филмом. Имате пуно идеја, чекате годинама на средства и никада се не зна за који пројекат ће и када стићи новац и зелено светло. Тако се догодило да у оба моја филма јунаци буду деца и животиње. Успех на филму никада не долази преко ноћи, то је пут пун падова и промашаја, па је тако било и у мом случају. Током једне деценије снимања кратких филмова неки су били добри, неки лоши, али ја сам желео да пробам што више различитих ствари, да видим шта и колико могу. И када имате успешан филм тешко вам је да снимите следећи. Важно је навићи се да будеш одбијен, да то није нешто ненормално. У овом послу је нормално да пет пута добијеш одговор не и једном да. Када то схватиш, све је лакше. Смешно је што сам после „Судњег дана“ рекао да више никада нећу да снимам са децом и животињама, а сада сам снимио филм са још више деце и још више животиња! Чудна случајност коју нисам планирао и надам се да ће мој следећи филм да се дешава у једном стану где ће седети једна особа. И да она неће имати кућне љубимце!
За тај следећи филм већ има причу – египатски пијаниста који се шездесетих година прошлог века бори да опстане у земљи која нема велико тржиште класичне музике. Делује као да је идеја дошла из редитељевог живота који је некад абио пијаниста?
-Музика је моја прва љубав и до осамнаесте године сам свирао на клавиру и мислио сам да ће то бити моја будућност, док је филм више стајао по страни, као друга опција. Тада је, међутим, филм превагнуо и више нисам имао времена за клавир.
Пише Срђан Јокановић