Умирујући звуци могу да делују благотворно на организам и човекову психу, али постоје и звуци који неким људима никако не пријају. То може да се манифестује појавом фонофобије или страха од неког звука, хиперакузије или екстремне осетљивости појединаца на звучне подражаје у околини који другима не представљају проблем, а од недавно и мизофоније која означава изразиту нетолеранцију или мржњу према неком звуку.
Мизофонија је описана као сензорно стање које узрокује екстремну осетљивост на одређене звукове или стимулансе, познатих као „звучни окидачи“. Иако ти окидачи могу да буду различити, уобичајени су они попут жвакања хране, дисања, гутања или куцкања. Када нека особа чује звуке који на њу делују узнемирујуће може да доживи интензивне емоционалне, физиолошке и бихејвиоралне реакције, а најчешће бес, иритацију, гађење или анксиозност. Како та нетолеранција према звуцима може утицати на све аспекте живота чак и свакодневна куповина или заједнички оброк са пријатељима могу постати несносни за те особе.
Истраживачи су однедавно почели да истражују мизофонију као стање у коме негативне емоције, мисли и физичке реакције изазивају специфични звуци. Она није класификована као слушно или психијатријско стање, за разлику од фонофобије, па не постоје стандардни дијагностички критеријуми и мало је истраживања која показују колико је мизофонија распрострањена. До 2019. године није било поузданих метода за утврђивање тог стања, а малобројне студије су показале да људи са тим проблемом углавном имају снажна негативна осећања, мисли и физичке реакције на неки специфичан звук. То су обично такозвани меки звуци, али могу бити и гласни, а једно истраживање је открило да се у највећем броју, од око 80 одсто звукова односи на уста (једење, грицкање, жвакање или пуцкетање балона од жваке, шапутање, звиждање) и да се у око 60 одсто случајева понављају.
Узрок мизофоније није познат и истраживања су у току, али је вероватно да је у питању комбинација неуролошких, генетских и психолошких фактора који утичу на ову појаву. Такође, ни механизам деловања мизофоније није познат, али се чини да, попут хиперакузије може бити изазван дисфункцијом централног слушног система у мозгу, а не у ушима.
Мизофонија се често развија у детињству или адолесценцији и углавном траје током целог живота, а рана истраживања сугеришу да чак 20 одсто одраслих живи са тим стањем, које може да варира од благог до тешког облика. Истраживачи су развили неколико теорија о томе зашто се јавља мизофонија које укључују промене у мозгу и генетику. Они сугеришу да предњи инсуларни кортекс (AIC) може имати утицаја код мизофоније као део који је одговоран за емоционалну обраду и интероцепцију, процес који укључује опажање и тумачење сензација у телу у зависности од спољњих и унутрашњих фактора.
Приредила Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању