Јесен само што није уступила место зими. Са времешне јабуке, ко зна када засађене у порти манастира Шишатовац, црвени плодови одавно попадали. Нико их није обрао, нити сакупио. Топло време измамило траву, па јабуке као црвене тачке украсиле  једнобојну зелену површину.

Дуго је у рушевинама била ова фрушкогорска светиња. А, страдала је 1941.године када је Државно равнатељство за понову НДХ у Загребу наредило прогон свештенства Српске православне цркве. “Одмах ухапсите све православне попове, калуђере и монахе, а ђаке из манастира одмах одстраните“, гласила је наредба о погрому у фрушкогорским манастирима.

          Наређено, учињено. Манастир је убрзо  доживео судбину већине светиња на Фрушкој гори. Готово је потпуно срушен. Од свега остале су само зидине цркве. А ту цркву подигли су монаси манастира Жича који су почетком 16. столећа побегли од турског зулума у Срем. Ту, на падинама западног дела Фрушке горе, у близини истоименог насеља и поред извора поточића Ремете подигли су манастир Реметица са црквом посвећеном светом Николи. Према “Свитку завешталном“, та црква је срушена и 1520. године подигнута нова посвећена Рођењу пресвете Богородице. Од друге половине 16. века нови манастир носи име Шишатовац. У ту нову светињу 1543. године пренете су мошти светог Стевана Штиљановића.

          И ова црква је срушена, па је половином 18. столећа подигнута нова. Од 1812. до 1824. године у Шишатовцу је био архимандрит Лукијан Мушицки. После пада Србије, код Мушицког је боравио Вук Караџић, а онда је стигао и гуслар Филип Вишњић. И баш у Шишатовцу Вук је забележио највише најлепших народних песама које му је уз гусле казивао Филип.

          Поред оне јабуке што је једре плодове подарила, наиђе монах. Жури. Ипак застаде на поздрав и молбу да минут одвоји намернику. Ни тај минут није потрајало дружење. Свештеник није био заинтересован за причу. Рече да у манастиру нико тренутно нема времена. Штета, најблаже речено. Јер та прича је итекако интересантна. Везана је за ову светињу. А намера намерника је била да братија, ако којим случајем није знала, дозна и на дар добије фотографије о нечему што је важно за манастир. Нешто што се збило пре мало више од две деценије.

          Било је то овако: Пут је фоторепортера Градимира Вишњића и мене одвео у Суботицу. У затвор. Тамо је петнаестогодишњу казну издржавао Румун Јон Тинка. Бивши официр румунске тајне службе починио је у тадашњој Југославији силна недела, па је осуђен на дугогодишњу робију. После неколико година у сну му се појавио крст и особа која му је рекла да је тај Христов знак његова будућност. Добро се владао Јон, па је за затворске услове добио невероватне привилегије. Најпре је правио крстиће, а како је време пролазило, а он бивао све одговорнији и поштовао сваки договор и правило, затворске власти су му све више излазиле у сусрет. Усавршавао је и увећавао број  алатки, па је са крстића  прешао на крстове, па на иконе.

Пише О. Радуловић

Фотографије Г.Вишњић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању