Мултимедијални уметник Драгољуб Љубичић Мићко, присутан је у јавном животу већ четири деценије. Почео је с музиком, наставио с глумом, маркетингом, књижевним радом и још много чиме. Сатира, коју популарни Мићко преферира, присутна је у великом делу његове поетике. Телевизијски гледаци су га могли пратити у телевизијском серијалу „ПЉИЖ“, где је са колегама сатиричарима Драгољубом Дражом Петровићем и Војом Жанетићем из свог угла коментарисао нашу друштвену стварност.
Поред тога, по тексту Бернхарда Лудвига, Мићко већ дуги низ година изводи монодраму “Оне ствари” у којој коментарише увек актуелну тему мушко-женских односа. Током година, ова представа је еволуирала, Љубичић ју је осавремењавао и дописивао, тако да је они који су гледали премијеру сада доживљавају као потпуно нову представу.
Новосадска публика ће ову хумористичку монодраму моћи да гледа 28. јануара у Српском народном позоришту, док ће Београђане популарни Др Агољуб три дана касније поново обрадовати „смехотерапијом“ у Академији 28. Све то било је повод да од Љубићића сазнамо историјат његовог медијског присуства и начин уметничке перцепције.
Почели сте врло рано да се појављујете на сцени, најпре кроз рок групу „Петар и зли вуци“. Тај податак је мање знан широј јавности.
– Да, али нисам ја од почетка био у бенду. Они су се скупили док сам ја био у војсци и победили на Омладинском фестивалу у Суботици 1981, а ја сам им се тек крајем те године придружио. Свирали смо после заједно још неколико година, било је ту добре музике, али смо нажалост врло мало тога снимили. Било је неко друго време, није се могло тек тако у студио.
Уследио је наставак, тада чувено „Индексово радио позориште“. Нажалост, неки од твораца језгра и учесника тог култног програма нису међу нама – Неша Лептир, Бранислав Петрушевић Петрући, Петар Лазић… Каква су сећања на њих, јер добро би било да их млади не забораве?
– Срећом те постоји YоуТубе, где могу да се подсете не само данашњи млади, него и сви они који су тад били млади. Неше Лептира се углавном сећају кроз његову музику, можда и више него кроз емисије у „Индексовом радио позоришту“, док ће Петрући заувек остати присутан у тим представама које су снимљене. Тако да препоручујем свима само да укуцају „Индексово позориште“ на Јутјубу и наћи ће доста тога. Новинари и чести текстописци „Индексовог радио позотишта“ Саша Ковачевић, Воја Жанетић, Петар Лазић, Југослав Ћосић, Душан Радуловић, Ненад Опачић, Зоран Трајић, Лазар Бошковић и многи други, остаће запамћени и по издатим књигама с текстовима „Индексовог радио позоришта“, којих током толиких година није било баш мало.
Кад смо се већ дотакли књига, и ваше две књиге „Национални парк Србија“ 1 и 2 су биле бестселери. Шта је тајна успеха тих књига, поготово прве књиге?
– “Национални парк Србија” је био врло прецизна сатирична слика Србије у том тренутку. А тренутак када се нешто појави је важан малтене исто онолико колико и садржај. Та књига се појавила у правом тренутку, на самом крају двадесетог века и на један симболичан а креативан начин „затворила“ оне и онакве деведесете. Заиста је била изузетно популарна и рекордно продавана, што је мени било веома важно, јер значи да су све битне поруке из ње допрле до великог броја људи. Наставак „Националног парка“ се појавио седам година касније, у једном мало другачијем политичком тренутку, када се нисмо више толико осећали као изоловани резерват ендемских врста. Тај други део се данас највише памти по ЦД-у са интервјуима, који је саставни део књиге, а где се највише истакла дивља шалтеруша „Мица убица“, слика и прилика најстрашнијег могућег шалтерског бирократе. Нарочито је постао популаран њен израз „ФТ1П“ (фали ти један папир), нешто што је до данас остало у колоквијалној употреби и користе га многи, у разним ситуацијама. Дакле, „Мица убица“ и остали интервјуи се још увек памте и слушају, опет на Јутјубу, а да многи и не знају да је све то део књиге „Национални парк Србија 2 – Полусмак полусвета“.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању