Није археолозима и истраживачима прошлости црква са некрополом у Дићима код Љига непознат локалитет. Али оно што привлачи њихову пажњу већ деценијама јесте то што локалитет с времена на време изнедри неку тајну из прошлости. Последња је група камених споменка другачијих од до сада нађених и које стручњаци још нису обрадили.
Иако се црква налази на активном сеосоком гробљу на којем најчешће у преподневним сатима има неког, тога дана није било никога. Ни мештана, ни посетилаца, ни истраживача. Само су аутомобили који пролазе магистралним путем реметили тишину која влада на оваквим местима. Нема људи, нема ни понуда намењених упокојенима које ожалошћени обично оставе на гробу или на столовима испод надстрешнице где се окупи родбина и пријатељи када дају помен. Као да нико овде не долази.
Али долази. И не води рачуна о томе како се треба понашати на оваквим местима. Како треба поштовати простор где почивају преминули. О томе сведочи нечија молба исписана на два места. Моле се верници и посетиоци, пише на белом папиру, да не газе по надгробним плочама. Наша је дужност и обавеза, пише даље, да их сачувамо као траг вековног постојања и трајања на овом простору и да их оставимо потмству у наслеђе.
Мучнину осети свако ко ово прочита. Зар су опомене потребне да неко схвати на каквом се месту налази. Руку на срце јесте мало захтевно да се обиђу сви споменици јер су они на неким местима буквално наслоњени једни на друге, али ни то не може да буде оправдање за ходање по њима. Уосталом, испод тих камених плоча почивају људи упокојени пре неколико векова.
Иако је гробље активно јако дуго, о цркви и некрополи из средњег века се није знало. Заправо прича је било међу мештанима, али многи су је узимали са резервом. Један од мештана је био толико сигуран у приче предака да је почео да прикупља паре како би сам почео да копа на месту где се претпостављало да је постојала светиња. Желео је тако, сведочио је касније, да привуче пажњу надлежних, пре свих археолога.
Да ли је баш он покренуо целу причу, или су стручњаци имали своје изворе и методе, мање је важно. Тек, 1991. године започета су истраживања. У наредне три године руководилац истраживања, археолог Жељко Јеж, имао је чиме да се похвали. На крају треће кампање изненадио је стручну јавност сазнањем да је ктитор објекта био властелин Влдраг, челник краља Стефана Уроша Другог Милутина, да је објекат сазидао као своју задужбину, односно маузолејну цркву, те је у њој сахрањен са члановима своје породице. На основу титуле коју је имао, да се закqучити да је овај властелин заузимао висок положај у Србији у време владавине краља Милутина и Стефана Дечанског. Обавио је тада археолог Јеж огроман посао. Откопао је највећи део локалитета и саопштио да је црква грађена крајем 13. или почетком 14. века.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању