Нисам крив!
ЖЕРАР ДЕПАРДЈЕ ИЗМЕЂУ ПРАВДЕ И ЛИНЧА

Француска ТВ мрежа „Франс телевисион“ доспела је на удар критика дела тамошње јавности који је сматрају саучесником у најновијем скандалу чија је мета славни глумац Жерар Депардје (75). Поменута станица је почетком децембра емитовала документарни филм посвећен оптужбама бројних жена да их је глумац силовао, сексуално узнемиравао или вређао на родној или сексуалној основи.

Челник ове телевизије задужен за снимање нових садржаја, Мануел Алди, тврди да та станица нема ништа против Депардјеа и да неће забрањивати његове филмове, али и да „нећемо славити глумца под тешким оптужбама, све док се ствар не рашчисти“.

– Филмови су заједничко дело бројних уметника, а Депардје је играо у бројним филмовима од којих су многи постали класици француске кинематографије, и било би нефер према тим остварењима и другима који су учествовали у њиховом снимању, да их забранимо. Планирамо, рецимо, да једну ретриспективу посвећену редитељу Франсоа Трифоу прикажемо поводом годишњице његове смрти, а у оквиру ње и филм „Последњи метро“ где играју Депардје и Катрин Денев.

У поменутом документарцу названом „Суноврат чудовишта“ гледаоци су могли да виде како глумац прави неслане шале и коментаре о женама и према женама, што је изазвало огорчење једног дела јавности. У филму видимо и сведочења неких од наводних жртава као што је Емануел Дебиви која је на дан приказивања филма седмог децембра извршила самоубиство скочившиса моста у реку Сену, у Паризу.

Француска не би била Француска када се не би поделила око сваког питања. Одмах после приказивања филм више од педесет јавних личности, углавном из света филма, потписали су јавно писмо против „линчовања једног уметника“, а међу њима су и Шарлота Ремплинг, Карла Бруни, Карол Буке, Викторија Абрил, Натали Бај, као и редитељи Бертран Брије и Франсис Вебер. Поистоветили су напад на Жерара са нападом на целокупну уметност. Жерар је писмо, објављено у листу „Фигаро“ назвао „дирљивим“ а његове потписнике „храбрим“.

Међутим, књижевница Самира Седира се исто тако јавно запитала: “Нисам знала да су Депардје и француска уметност иста ствар и подсећам његове браниоце да је Депардје пре свега мушкарац и грађанин одговоран за своје поступке“. И професорка Беренис Амиди са универзитета у Лиону се слаже са књижевницом: “Према потписницима одбране Депардјеа све је јасно:

животи оних који тврде да су Депардјеове жртве не вреде ништа у поређењу са вредношћу његове уметности, и према њима, закон који важи за све не би требало да се примењује према уметницима“!

Уље на ватру потом је долио и председник Емануел Макрон који је у телевизијском програму поред тема о ратовима у свету одговорио и на питање водитеља о „случају Депардје“.

– Мислим да је у току лов на вештице – рекао је Макрон крајем децембра. – Жерар је пронео славу Француске и њених писаца широм света изговарајући дивне текстове које су написали. И као председник и као грађанин сматрам да наша земља треба да буде поносна на њега. И нико није крив док се то не докаже.

Са друге стране министрака културе Рима Абдул Рамак рекла је да је Депардје срамота за Француску и покренула је процедуру за одузимање Легије части глумцу. За сада му је одузето неколико мање важних награда и уклоњена његова воштана фигура из париског музеја „Гревен“, реплике лондонског „Мадам Тисо“.

Невоље глумца који је оставио неизбрисив траг у француској и светској кинематографији, са више од двеста улога у филмовима и серијама, почеле су пре пет година када га је глумица Шарлота Арну, иначе ћерка једног од Жерарових пријатеља, оптужила да је у два наврата силовао. Депардје је то у отвореном писму „Фигароу“ оповргао, тврдећи да су оба љубавна сусрета била добровољна са обе стране и да је он заправо силован од стране медијског суда. Додао је на крају: “Никада, баш никада, нисам злостављао или силовао било коју жену. Целог живота сам био провокатор, несвакидишњи, понекад груб и жао ми је што сам се понашао као дете које жели да задиви друштво око себе, али ја нисам ни силоватељ ни сексуални грабљивац“!

Ово није први пут да је француска јавност подељена око теме сексуалних слобода и равноправности. Када је пре неколико година у центру пажње био случај Харвија Вајнстина, а покрет „Ми Ту“ почео да се шири Француском, више од сто познатих жена потписало је проглас против „новог сексуалног пуританизма“ и „лавине цинкарења“, сматрајући да „мушкарци имају право да се удварају, а жене увек могу да кажу не“. Слична афера догодила се и на додели награде „Цезар“ пре три године када је једно признање добио славни Роман Полански оптужен пре готово пет деценија у САД да је имао однос са малолетницом. Он је то признао, „жртва“ га никада није теретила (односно рекла је да му све прашта), али јесте америчко правосуђе, по службеној дужности. На додели „Цезара“ салу су у знак протеста напустиле француска редитељка Селин Сјама и белгијска глумица Адел Енел, иначе партнерке у приватном животу.

До данас је тринаест жена запослених у филмским продукцијама оптужило Депардјеа за напаствовање на овај или онај начин, али ниједна оптужба није доказана. Ипак, улога које му се нуде све је мање и многи данас говоре како је „лако напасти старца који се све чешће виђа у колицима“.

 

 

Пише С. Јокановић