Нико није очекивао ни успех, а камоли дуговечност „Љубавног писма“.
– Три дана уочи премијере рекла сам редитељу да ће нас због овога што радимо публика гађати јајима, а можда и неће јер нема шансе да прођемо ни контролну пробу у сопственом позоришту – искрена је данас Тања Бошковић која додаје да је у том мишљењу полазила од себе. – Ја се уопште нисам сналазила у том жанру бурлескне комедије. То је био сјајан текст, смејала сам се лудо док сам га читала, али уопште нисам знала како то да играм и шта ја то радим на сцени? Прихватила сам улогу само због екипе са којом сам желела да будем заједно на пробама. Али, док сам ја мислила да је оно што радимо грозоморија, публика је пресудила да је то, заправо, генијално.
Када су крајем осамдесетих писали комад, драматуршки тандем Зоран Бачић и Златан Фазлагић били су на трећој години студија и, углавном, непознати. Када је управник Атељеа 212 Љубомир Муци Драшкић тај текст неку годину касније извадио из фиоке и понудио га свом пријатељу Бранку Кичићу да га режира, то је било изненађење. Јер, Кичић је био угледни аутор телевизијских филмова, серија и емисија, али никада ни пре ни после није режирао ниједну позоришну представу!
У улогама два брачна пара, међусобно у кумовским и пријатељским везама, један са ћерком, други са сином, одмах су своје место нашли Бранислав Зеремски, Миодраг Крстовић, Горица Поповић и Тања Бошковић. Током проба су одустали Никола Којо и Бранка Катић, поред осталих, а екипа у којој су били Дубравка Мијатовић, Растко Лупуловић, Душица Синобад и Љубиша Бачић – усталила се. Касније су повремено кроз неке улоге пролазили и одлазили бројни глумци, од Бориса Миливојевића преко Љубинке Кларић до Аљоше Вучковића и Милана Цација Михајловића, али је квартет тата и мама увек био исти плус ћерка, али и син, чим је Гордан Кичић ускочио у представу три године након премијере и ту остао до данас. Поред Горице Поповић (као Јагода Кљајић), Тање Бошковић (Франсоаз Солдатовић), Миодрага Крстовића (Воја Солдатовић), Бранислава Зеремског (Оливер Кљајић), Гордана Кичића (Момчило Кљајић) и Дубравке Мијатовић (Лепа Солдатовић), данашњу глумачку поставу чине још и Драгана Ђукић као Лепина другарица Ружица и Ненад Ћирић у улози пијаног матичара .
Комедија о породици, комшијама и југословенском менталитету била је прилика „да се насмејемо сами себи“ (Гордан Кичић), а ову врсту хумора Миодраг Крстовић види као средину пута „од Душка Ковачевића до Александра Поповића“. „Прељуба се дешава, љубав побеђује“, додаје Бранислав Зеремски описујући тему представе. У њој „Илустрована Политика“ има улогу сведока времена јер ова два пара су добила наградно венчање на Плитвичким језерима што је била лепа акција у социјалистичкој Југославији и ту фешту младенаца из целе земље подржавао је наш лист и писао о њој. Понекад су парови завршавали и на насловној страни. У представи се два пара често сећају насловне стране „Илустроване Политике“ на којој су се нашли пре много година, њихова деца такође имају успомене на наш лист, а он постаје и кључни сведок у тренутку када пијани матичар устврди да је погрешно венчао ова два пара јер је био пијан. И то је само једна од ситуација кроз које се током комада провлачи наш лист.
Данас су сећања појединих актера представе магловита и контрадикторна када је реч о настанку „Љубавног писма“. Неки глумци мисле да је текст писан за телевизију па када није прошао, стигао је у позориште. Сценаристи кажу супротно – никада телевизија није била у оптицају, реч је о позоришној структури. Поједини глумци су убеђени да је оригиналних два сата и петнаест минута представе у међувремену проширено за десетак минута и запање се приликом суочавања са чињеницом да данас траје читава три сата, захваљујући глумачким бравурама и реакцији гледалаца на њих. Има још таквих непоузданих сећања, што је и нормално за тако дуговечну представу са истом главном поставом.
Редитељ Бранко Кичић тренутно није у могућности да се појављује у јавности, али смо потражили неколико главних глумаца и двојицу сценариста (који деценијама живе у иностранству) и њих укључили у рођенданску причу о представи.
Златан Фазлагић, сценариста
Он куца, ја нервирам
Зоран Бачић и ја смо се упознали на факулетету где смо обојица студирали драматургију. Прво смо се само дружили, а онда смо почели и да радимо заједно телевизијске сценарије, рекламе и друге ствари. Збилижило нас је то што је и Зоран „склон комедији“ као и ја па је и сав наш заједнички рад увек нагињао на ту страну. Заједно и одвојено смо урадили доста тога, на стотине ствари, од којих је велики део снимљен и приказан, али један није.
Идеју да пишемо за позориште је стално гурао Зоран, али били смо толико заузети свим осталим наруџбинама да смо стално одлагали да седнемо и мислимо о томе, јер је позоришни текст много комплекснија и рафиниранија структура и захтева много, много времена које ми нисмо (никада) имали. Ја сам, иначе, свесно изгубио једну годину на факултету, јер једноставно нисам могао да стигнем да пишем и дајем испите.
Идеја за „Љубавно писмо“ је дошла након успеха мјузикла „Престаће ветар“ у Позоришту на Теразијама и велике радости у раду коју смо имали док смо писали тај наш позорошни првенац. Ипак, највећи утицај на то да се „Љубавно писмо“ овако напише и постави на сцену имао је редитељ Бранко Кичић.
Бранко је био наш другар и редитељ са којим смо доста сарађивали на Телевизији Београд. Он је један ретко паметан, талентован, шармантан и јако добар човек коме обојица много дугујемо. Ми смо били тада сувише млади и глупави да би одмах препознали њега, али Бранко је препознао нас и полако нас је водио кроз све фазе, од идеје до прве пробе. Практично, поред тога што је и режирао комад, он је на неки начин био и његов продуцент, бринуо је о свему у вези са представом.
Зоран и ја смо све писали заједно, од идеје и приче до исписивања дијалога. Писали смо сваки дан готову целу годину, по осам сати дневно. Зоран је боље куцао на писаћој машини, док сам се ја шетао около и ширио нервозу. У том тренутку смо имали уговор са Атељеом 212. У представи нема ничег аутобиографског већ су догађаји одраз времена у коме смо живели.
„Илустрована Политика“ нам је послужила као појам за најпопуларнији часопис тих деценија. Увек је некако била ту око нас, у нашим кућама и на киосцима и сви су волели да је читају, па нам је било нормално да се, поред осталих симбола живота тог времена и она нађе у тексту представе.
На премијери „Љубавног писма“ нисам био. И Зоран и ја смо 1991. отишли заједно у Холандију. Он је тамо остао до данас, док сам се ја вратио у земљу на кратко, а потом отишао у Канаду и пре него што су почеле пробе за представу. Представу сам први и последњи пут видео 2004. године и било је наравно много, много лепо, а за мене и дирљиво.
Претпостављали смо да ће се допасти публици, мада смо ми то писали без жеље да угодимо некоме, али људи су то некако препознали и подржали и тако смо дошли до овог јубилеја.
Жао ми је што нисам видео верзију и са Растком Лупуловићем мада је Гордан, један од мојих најомиљенијих глумаца, урадио и надградио лик баш онако како сам се и надао. Једино што ми се није допало, а што не постоји у оригиналном тексту, јесте ситница да Франсоаз говори као Хрватица. Она је била Францускиња у оригиналу, то и њено име сугерише, и то све није случајно написано. Али, то је вероватно био уступак том времену и околностима у којима се радило.
Представа оволико дугог трајања поред тога што има своје легитимне ауторе (Бранка, Зорана и мене), има своје нове родитеље у невероватном ансамблу којем треба да се захвалимо, укупно и појединачно, за оволико истрајавање и успех. Представа од када стане на сцену припада глумцима. Ја сам им заувек захвалан и поносан на све њих.
Иако сам у међувремену писао неке епизоде серија као што су „Отворена врата 2“ или „Миле против транзиције“ и био кратко уредник филмског програма на РТС и ТВ Б92, последњих година се највише бавим хокејашком каријером свог сина у Канади.
Зоран Бачић, сценариста
Сада само симпатизер
Главни Златанов допринос у нашем заједничком раду био је да три тањира пасуља слисти, док ја још сецкам лукац. Мој примарни допринос је био у трагичном патосу након сецкања (суза сузу престиже).
Што се тиче вашег листа, „Илустрована Политика“ је тада могла комотно да се зове „Илустрована Библија“, јер је стајала у свакој кући на столу у дневној соби или на миљеу поврх телевизора. Немам антиквитетне примерке са плитвичким венчањима у сефу и жалим свакодневно због тога. Да имам, вероватно би стајали урамљени на зиду. Иначе, још се разних цитата из „Илустроване“ провлачило кроз представу, на пример „Ово је жбун иза којег је изашао медвед“. „Илустровану“ сам, иначе, углавном читао тако што је тата листао, јер су мени руке редовно биле прљаве, па да не скрнавим.
Златан и ја смо имали идеју да се професионално бавимо писањем/драматургијом у оним формама где је било професионалне потребе за таквим ангажманима. Као списатељски тим, били смо прилично заузети и писање нам није било питање само израза и личних потреба, већ вођено професионалним и финансијским параметрима. Написали смо „Престаће ветар“, што је вероватно био и први и једини југословенски мјузикл у ужем смислу речи, а не „комад са певањем“.
„Престаће ветар“ је претходио „Љубавном писму“ и он нас је много чему научио, првенствено по питању домаће позоришне продукције. Напослетку, комад није скинут са репертоара због засићености публике, већ зато што је Позориште на Теразијама ушло у фазу реконструкције зграде, па се у привременом здању није могао изводити (представа је била кабаста, са много извођача – глумци, оркестар, балет…). Када се позориште вратило у оригиналну зграду, прошло је већ много година и ситуација са извођачима се променила. Ако се добро сећам, главни глумац Игор Первић је тада такође већ био у иностранству, или већ некако другачије спречен, а и друге околности се нису склопиле да се представа врати на репертоар. Након ње, а до „Љубавног писма“, једноставно није било прилике за више наших позоришних ангажмана. Имајте у виду да смо, када смо отишли „на пут“, још увек били тек у двадесетим годинама…
Са Бранком смо се упознали преко телевизијских програма које смо заједно радили. Ја се са посебним задовољством сећам, на пример, „Новогодишњег дневника“ који је емитован током Новогодишњег програма једне од оних последњих мирних година. Био је емитован у свим југословенским републикама. Са разним смо редитељима сарађивали на хумористичким програмима, али са Бранком нам се сензибилитет највише поклапао. Разумели смо се „из прве“. Ја сам пре тога сам написао и неколико ТВ-драма од којих је једна („Лет у магли“) била вероватно значајнија од „нула бодова“, као и неколицину других сценарија, од којих се можда сећате приче „Апсолутни слух“ из омнибуса „Шта радиш вечерас“.
Док смо писали „Љубавно писмо“, нисмо размишљали толико о дуговечности представе, колико смо се искрено кикотали док смо седели за писаћом машином (да, то је било у време пре масовне употребе рачунара). Пошто смо писали комичне садржаје за телевизију, наручено нам је било да напишемо нешто слично за позориште. Задатак је био професионалан и озбиљан, и тако смо му и приступили, али смо били још увек клинци у неком смислу и нисмо могли да одолимо и себи не учинимо плезир. Напослетку је испало да нисмо једини који смо симпатисали те гротескне ликове.
Ни Злаја ни ја нисмо били на премијери. То су биле године отежаних путовања, изолације, санкција, непостојећег авионског саобраћаја, и сличног. Можда још битније – и беспарице. Није било могућности да дођем у Београд, нажалост. Представу сам касније гледао једном у пет година, рецимо. Велики део текста стоји како је био оригинално написан. Не све, наравно. Логично је да глумци, као људи који представу живе реагују на публику и додају или одузимају понешто. Један део текста је нестао још у припреми комада – кад сам први пут гледао, након неколико година од премијере, то сам схватио, као и да глумци нису тога били сасвим ни свесни. Један аспект текста је „исечен“, и вероватно је тако и боље. Можда је, барем из перспективе тог доба и тих људи био сувише мрачан. Претпостављам да и Злаја тако мисли, јер никад нисмо били у неком тешком его-трипу да баш свако слово мора да стоји и да је наша последња. Глумци и позориште живе са представом већ тридесет година. Ја са дистанце, као „симпатизер“, то посматрам. „Љубавно писмо“ је њихово.
У Холандији нисам дуго, тек 33 године. Овде нисам променио струку, али сам променио публику: пишем, али за машине. Кад човек мало боље погледа, умеју и оне да се кикоћу. У преводу, бавим се развојем софтвера, а струка је иста јер писац седне пред празан лист папира узме језик који се може звати српскохрватски, енглески, руски, француски, јава, УМЛ… па направи структуру. И она ради или не ради.
Разлика је једино у томе што у овом потоњем нема недоумица: Кад ради, зна се да ради и не зависи ни од чијег „критичког“ мишљења.
У том смислу – цела ствар није много различита од комедије. Комедија ради кад се људи смеју и сва пропратна писанија и коментари су безначајни ако је тако. За публику у позоришту, пишем ли пишем, али још не објављујем. Да ли ћу икад – заиста не знам.
Горица Поповић
Генијална Дубравка
Морам да признам да тридесет година касније није више толико лако као на почетку зато што смо ми дотерали да представа траје три сата, педесет минута дуже него што је замишљено. Толико има смеха и аплауза, а ми глумци, „ко свињче у блато“, увек волимо нешто да додамо, а и публика то јако воли. Покушавамо мало да скратимо, али хоћеш-нећеш почињемо у осам и завршавамо у једанаест. Неком приликом је директора позоришта позвала једна жена да протествује: зашто се глумци Атељеа не клањају после представе? Како то мислите госпођо, која представа, пита управник? Каже „Љубавно писмо“. Испоставило се да је у паузи отишла кући, мислила је да је то крај представе. Иако дуга, сви је волимо. Још од првих проба.
У то време се радила обимна рестаурација зграде позоришта, а ми смо пробали у Дому омладине у почетку, па и на другим местима. Заиста нисмо мислили да ће толико да траје. Нисмо знали шта ће од тога да испадне. И Бранку Кичићу је то била прва позоришна режија. Нисам га до тада знала, али смо постали баш добри пријатељи после тога. Гордана сам касније мало спремала и саветовала за пријемни испит на Академији.
Сећам се да смо имали састанак уметничког ансамбла позоришта и једна глумица (која није играла у представи) рекла је да је страшно што се та представа игра у нашој кући, и да то нема смисла да кум и кума сексуално опште, да је то низак укус, јефтин хумор… Све смо саслушали и наставили по своме да би данас та иста моја драга колегиница обожавала ту представу, као да је заборавила шта је причала, и често долази да је гледа.
Никада нисмо хтели да одустанемо од представе. Дубравка Мијатовић је два пута била на породиљском одсуству и био је један пролазни управник који је мислио да то треба да се скине са репертоара, али смо успели да је сачувамо. И да је не променимо много. Највише у тексту додају Гордан и Дубравка, имају две сцене у гаражи, јако смешне. Дуда је ту толико креативна и генијална да јој говорим како може од тога да направи целу монодраму. Често нам се деси да се и сами засмејемо над оним што говоримо, а публика и то обожава. И кад се играју важне утакмице исте вечери када имамо представу, Мики обично каже резултат и публика то поздрави аплаузом.
Једна од лепих ствари у комаду је и лик матичара који дође и каже да је погрешно венчао ова два пара, кога је играо наш дивни стари глумац Љубиша Бачић, диван и награђиван песник. Он је цео свој дијалог променио тако да стално говори погрешно. Рецимо није пита од кајсија него кита од пајсија, није пита од вишања него вита од пишања. Све како погрешно говори тако и погрешно венчава, укрстио је људе из два пара погрешно, пошто је алкохоличар. Једно време је он играо ту улогу, после и Милан Цаци Михајловић, чини ми се Аљоша Вучковић неколико пута, сада генијални Ненад Ћирић.
Бранискав Зеремски
Дођох, пробах, прођох
Осећам се као када сретнете неког из времена школских дана кога нисте дуго видели и схватите како време пролази. Ми то играмо као да смо јуче почели. Као да нас је јуче Бранко Кичић позвао и рекао да спремамо једну „би бап комедију“. Представа је пуна појмова и симбола важних за оно време социјалистичке Југославије, који су нама били значајни или смешни и занимљиво је колико све то разуме садашња генерација, млади људи који долазе на представу. Шта њима значе синдикална одмнаралишта, планина Гоч, а не Златибор или Копаоник? Венчања на Плитвичким језерима? Никад чули! Када Горица мени као мужу почне да се удвара, а ја гледам да побегнем код комшинице, каже ми она: “Ајде да легнемо и гледамо како се гасе уличне светиљке и слушамо како нам телевизор шушти“. Да ли данас млади могу да појме шта значи „шуштање телевизора“, да је некада постојао један телевизијски програм који је трајао, рецимо, до поноћи и када се заврши нема ничега на екрану, само снег који шушти на том каналу. Упркос томе, младима је смешно и као да све разумеју. Нећемо се прилагођавати новим временима, бар док ова глумачка постава ради представу.
Међу тим симболима времена је и „Илустрована Политика“, део наших породица, коју памтим од детињства. Сећам се и црно-беле „Илустроване Политике“ и одушевљења када је почела да се штампа у боји. Био је празник у породици. Још 1984. сам био на насловној страни вашег листа, са троје колега са класе, када сте представили нову генерацију дипломираних глумаца.
Та 1984. је била преломна за моју каријеру, најважнија година. Тада сам дипломирао, добио улогу у представи „Живот и прикљученија Ивана Чонкина“, два месеца боравио на Дубровачким летњим играма, изашао на насловној страни „Илустроване Политике“ и добио позив управника Муција Драшкића да постанем стални члан Атељеа 212 – што је било ван мојих снова.
Десет година касније добијам понуду за „Љубавно писмо“. У то време сам доста играо, некад и по 28 представа током месеца, потпуно сам се посветио позоришту док ме снимања нису занимала. Био сам непознат за ширу публику и маштао сам да останем непознат. Мој идеал је да одиграм представу, да публика буде задовољна и да одем из позоришта, а да ме на улици нико не препозна. Увек сам имао жељу за игром и трансформацијом, али нисам волео славу. Зато сам прво покушао са студијама архитектуре, па на рударском факултету и на крају са другаром из гимназије, који је желео глуму, одем и ја на пријемни, да пробам. И прођох.
Многи из наше куће су говорили да „Љубавно писмо“ није представа за Атеље 212, да ће бити кратког века, али Муци Драшкић се није обазирао. Изгурао је то и ево нас, тридесет година касније. Ја опет у „Илустрованој Политици“ и спреман за пензију на јесен. И нећемо престати да излазимо пред публику сваког месеца. Могли би и десет вечери за редом, карте плану у року од једног сата, али представа је сувише напорна за глумце, не би могли толико да издржимо.
Гордан Кичић
Ватрено крштење
Са великом радошћу и узбуђењем и данас сваки пут стајем пред гледаоце „Љубавног писма“ јер је реткост да нека представа толико дуго опстане, да има ту врсту љубави, нас који играмо, и публике која је воли. Ускочио сам у представу 1997. након што је улогу сина Момчила Кљајића напустио Борис Миливојевић. Текст сам готово цео већ знао напамет и имао сам само једну пробу са остатком екипе. Упркос томе, имао сам ненормалну трему и изгубио сам глас, вероватно од треме, али добро је прошло. Био сам на трећој години студија и то је било моје ватрено крштење у позоришту.
Не бих рекао да је лик који играм писан по мени, јер је опште место како се тинејџери понашају, али истина је да су Зоран и Злаја са мојим татом писали у нашој кући, договарали се о свему, био сам присутан док су они то писали. Породично смо постали пријатељи. Од Зорана сам чак добио и прву електричну гитару, чешке производње.
Тања Бошковић
Бранко, добри дух представе
Са великом радошћу излазим на сцену, потпуно збуњена чињеницом да ми после тридесет година играмо и даље у истој постави. Многи више пута гледају представу и понекад чујемо да неко добаци реплику из комада и пре него што је ми изговоримо. Са публиком сам и ја почела да обожавам ову представу која од мене захтева велику умешност и брзину. Гардероберка Гоца (Гроздана Станојевић) и ја смо израчунале да сам се ја током извођења представе за ове три деценије пресвукла више од две и по хиљаде пута! За време једне представе пресвучем се седам пута. Костими су исти као пре три деценије, нису се ни похабали. Уживам у костимима и чувам их. И Гоца гардероберка је легенда нашег позоришта, институција. Ми се сви мењамао, она остаје и од почетка је са нама, од костимских проба до данас. Савршена је, прецизна, за петнаест секунди ме потпуно пресвуче а ја не гледам ни шта сам обукла ни како, јер сам сигурна да то Гоца зна.
Имамо велику срећу да смо сви здрави, живахни и никада се нисмо посвађали. После сваког извођења представе седимо у бифеу позоришта и причамо о томе какви смо били, како ћемо даље. И приватно се дружимо. Умемо да колективно одемо на неки тродневни излет. Позориште је породица. Са сваким од глумаца сам се знала и пре ове представе. Са Горицом сам студирала, са Микијем се знам од пријемног испита, Бане је у свом првом филму као студент треће године играо са мном… Редитеља Бранка и његову супругу Бојану сам знала од раније, али нисмо радили заједно пре „Писма“.
Стално ми је на пробама говорио да се опустим, пошто сам увек била забринута. И много се смејао. Што год нешто глупље урадимо на пробама, он би се више смејао и смехом показивао куда треба да идемо. Рад са Бранком, тим веселим човеком, био је уживанција. Донедавно је долазио на сваку представу и мени је то много значило. Он је добри дух ове представе који се никада није много истицао у јавности.
Сећам се времена у коме смо ту представу спремали. Имала сам ћерку од четири и сина од пет година, сећам се радости и њихових рођендана, живота на петом спрату без лифта, као и да сам имала добре комшије, пожртвоване родитеље и пријатеље уз које смо срећно преживели то тешко време ратова и инфлација. Месила сам, кувала и имала одличног шефа оближње самопослуге који ми је увек јављао кад стигне млеко у продавницу. И ја трк са све децом по то млеко.
Сећам се и Растка Лупуловића из прве поставе кога сам знала од нашег пријемног испита на Академији, били смо код истог професора и радили једну представу заједно, пре „Писма“ и тада сам видела да његов таленат није од овог света. Он је био прави анђео, необичан и занесен, дубоко озбиљан што је било прилично чудно за те године. Није ме изненадило када је отишао и замонашио се, било је логично. Ако пажљиво гледате своје партнере такве ствари морате да видите.
Миодраг Крстовић
Узбуђење испод светиљке
И после тридесет година узбудим се чим се приближим згради позоришта, страст игре не јењава, а можда је то и питање одговорности. Улога Воје Солдатовића у „Љубавном писму“ је моја најдуговечнија улога и пре ње сам јако мало играо у позоришту, био сам потпуно посвећен филму. Одмах по дипломирању почетком осамдесетих играо сам са Милошем Жутићем, Петром Банићевићем, Вером Чукић и Недом Спасојевић у „Дантоновој смрти“ у Народном позоришту. Добио сам понуду да постанем стални члан њиховог ансамбла, али сам одбио јер сам се већ био определио за филм и мислио сам да би било неморално и нефер према колегама да представе у којима играм стоје док ја негде снимам. И никада нисам био у сталном радном односу. После сам играо у још две представе, по текстовима Пурише Ђорђевића и Матије Бећковића и наредних десет година ништа, све до „Љубавног писма“. Тада је филмска продукција већ била замрла због распада земље. Имао сам тада 44 године, колико и Гордан Кичић данас. Време баш лети… После „Писма“ сам одмах добио улогу у комаду „Марија Стјуарт“ и више нисам стајао, што се позоришта тиче.
Иако је Тања мислила да ћемо догурати до два и по извођења, добили смо неке одличне критике, што је било необично за комедије. Чувам неке, ону Александра Милосављевића из „Политике“. Неко ми је за шанком рекао да је у „Политици“ изашла добра критика и ја одмах то вече тркнем до зграде ваше куће, покуцам на врата и питам чувара има ли да се купи једна новина. Нема, рече и донесе ми новину која је остала на столу у портирници од претходне смене. Таман посла да читам тек када стигнем кући. Сећам се да сам стајао испод неке сијалице на улици и читао, сав узбуђен.
Редитељ је долазио на свако извођење „Љубавног писма“ и после неколико вечери видим га како седи сам у бифеу и држи се за главу, сав очајан. Питам га „Бранко, шта ти је“? Он ми одговара: “На моје очи гледам како ми умире представа“! Ја му говорим да то није истина, да публика воли комад, али он инсистира да су глумци упропастили текст и режију, да много импровизују… Ја га опет убеђујем: “Ма није то истина Бранко, па ко импровизује“? А он ће мени:“Ти највише“!
Некима делује невероватно да овако успешна и вољена представа није освојила ниједну награду за свог живота, али и не можете да будете награђени ако не идете да се такмичите на фестивалима. „Љубавно писмо“ није ишло нигде, осим пар гостовања у Србији и једног у Торонту, али тада је Атеље 212 имао такав став, да не шаље своје представе на домаће фестивале. Не сећам се разлога ни колико је дуго то трајало, али су многи уметници и глумци били оштећени због тога.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Милош Лужанин