У Србији су објављена капитална дела физичара мр Ђорђа Крстића који је дуже од пола века истраживао Албертов и Милевин живот и заједнички научни рад, а колико су му потомци Ајнштајна веровали, сведочи и податак да га је њихов син Ханс посећивао и са Крстићем несебично делио своја сећања на оца и мајку. Ту је и књига професорке Радмиле Милентијевић која обилује документима из Градског архива у Цириху (Архива Алберта Ајнштајна) и Албертове заоставштине на Хебрејском универзитету у Јерусалиму.
О заједничком научном раду и љубавном животу Алберта и Милеве почело је отворено да се говори и пише тек после изласка „Сабраних дела Алберта Ајнштајна“ 1987 – тачно 32 године после Албертовог и 39 година после Милевиног одласка са овог света. Објављена су и њихова љубавна писма (Love letters) као посебна књига. Тако је истина коначно промолила своје лице, а многи митови о Алберту су срушени.
„Мени се наш заједнички рад чини веома угодан и добар, благотворан и поврх свега, мање сувопаран“ или „ Ти за мене јеси и остајеш светиња, у коју нико не сме да дира… Како ћу само бити срећан и поносан када заједно победоносно приведемо крају наш рад о релативном кретању! Када овако посматрам и разабирам друге људе, тек онда заправо увидим колико ти вредиш!“ – писао је Алберт својој Милеви.
И поред тога што су били „сродне душе“ и делили многа (заједничка) интересовања, Милева и Алберт се званично разводе 1919, а она је била та која је одбила „живот у троје“, са његовом новом изабраницом и блиском рођаком Елзом, па га прво напушта и са децом одлази за Цирих (1914), а потом и покреће бракоразводну парницу. Као и Милева, и Елза је била старија од Алберта три године.
Када су Албертови родитељи осиромашили, обавезу да га даље школује преузела је његова богата тетка Јулија (Julie Koch). Но, када је тетка преминула, он је писао: „Драга Елза, много штошта се десило у протеклом периоду. Тетка Јулија је умрла, неку искрену жалост због тога не осећам, нека ми Бог опрости…“
Ни Милеви, годинама раније, ништа лепше није писао о тетки Јулији: „Овде је и даље лепо… Али зато имамо непријатних посета маминих познаника, пред чијим се тупоглавим брбљањем обично спасавам бекством, осим ако нас не затекну баш за обедом. На крају још треба да нам дође моја тетка из Ђенове, право чудовиште од арогантности и затуцаног формализма“ или „Прекјуче сам, дакле по плану, са грозном тетком стигао у градић Сарнен, где су нас дочекали мама, Маја и кочије… Сваки обед траје по сат и више, можеш мислити какве су то паклене муке за мене.“
Пише: Марина Булатовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању