За „Илустровану Политику“ Ана је говорила о почецима болести, о томе како је смогла снагу и храброст да се бори, како су њени најближи прихватили ову тешку ситуацију, како данас изгледа њен живот. Такође, најавила је и предстојећу манифестацију у МТС Дворани која ће окупити бројне психологе, мотивационе тренере, стенд-ап говорнике, као и све заинтересоване за тему животних промена и личних трансформација.
Да ли се сећате момента када сте сазнали да је пред вама велика борба, која је била прва мисао?
– Сећам се тог дана. Сећам се и питања која сам себи тада постављала, а оно је гласило: шта то нисам добро урадила у свом животу, коме сам се то замерила да заслужим баш такву дијагнозу? Тежак је моменат спознаје и суочавања са овом болешћу зато што вас нико не учи како да се спремите на такав тренутак. Тог дана, када сам добила дијагнозу, спознала сам живот из свих углова. То је била моја клупа живота и није било страшно што сам тада „умрла“, најстрашније је било што сам схватила да нисам живела онако како сам могла и имала право да живим.
Храбро сте се суочили са оним што вам предстоји. Како су ваши најближи реаговали када су сазнали да предстоје тешки тренуци?
– Када вам се догоди то што се мени догодило, болује читава ваша околина. Ја сам у том моменту остала са двоје деце и сестром близнакињом и морам да истакнем да је то болест читаве породице, јер она не може да обезбеди квалитетан и користан допринос за излечење, осим што пружа подршку. Никоме око мене није било свеједно, али сам се ја трудила да им олакшам својим храбрим ставом. Заиста сам мислила да њихову патњу морам да умањим.
Ко је био ваша највећа подршка током процеса који сте прошли и да ли је лакше понекад бити сам када су тренуци тешки или је лакше тежину живота поделити са неким?
– То је добро питање на које ја имам подељен одговор. Ми смо емоционална бића и имамо потребу да будемо вољени и да волимо. Када посматрамо из тог угла нашу суштину, рођени смо да бисмо са неким правили заједницу. Треба са неким делити и добро и зло. Додуше, нема свако капацитет да прими у свој живот оно што се вама дешава. Бог вама да у животу онолико колико можете да поднесете. Много је лакше да сте подршка сами себи и да у себи пронађете мотор који ће вас покретати. Важно је да ви свој живот држите у рукама. Суштина је да снагу увек проналазимо најпре у себи. Околина је ту да нашој борби да неке боје, неки смех и да знамо да смо вољени без обзира на околности које су нас задесиле.
Шта је прво што једна жена треба да уради када се нађе у ситуацији у којој сте се ви нашли?
– Свако од нас другачије прихвата искуства која су нам дата, зато је свака појединачна борба са карциномом другачија. Својим личним искуством и примером желим да будем покретач другим женама. Засигурно, прва ствар коју треба урадити јесте прихватити оно што нам се десило и веровати да подједнако и бол и патња могу да нас уче нечему и да из таквих ситуација човек може да расте.
Инспирација сте и снага многима. Колико је тешко сада, у овом тренутку, бити Ана Дорник пословна жена и мама?
– Хвала вам на таквој конотацији и на томе да сам инспирација. То је моја мисија и то ме покреће. Лично не осећам никакву тескобу, нити умор када радим ово што радим. Помирила сам улогу Ане Дорник маме и Ане Дорник пословне жене. Имам сјајну децу која разумеју када имам пословне обавезе. Са друге стране, имам мисију, имам обавезу да помогнем женама онолико колико је то у мојој моћи.
Пише Јована Миловановић
Фотографије Немања Војиновић, Реа Муцовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању