Са ископавањем корења лековитих биљака почиње се већ од тренутка одумирања травнатих делова истих. У случају жбунова, најбоље време је после интензивног жутења листова и њиховог опадања, у периоду од септембра до новембра па све до првих снежних падавина. Изузетак чини вађење корења воденастих биљака и рена – које ископавамо још у августу. У основи ископано корење подлеже сушењу, али је за припрему одређених лековитих препарата
неопходно имати свеже корење.
У процесу обраде корења лековитих биљака изузетно је важна припрема и чување истог. Када се корење ископа из земље очисте се и издвоје непотребне примесе и оштећени делови а здрави део треба просушити, прво на нижој а потом на вишој температури. Корење се сматра осушеним када се ломљењем шаком или неким тврдим предметом осети карактеристично пуцкетање.
Корење се лакше чува док је цело, а уситњава се непосредно пре употребе. Чува се у картонским кутијама, папирним кесама или дрвеним сандуцима у сувим и тамним просторијама. Рок чувања осушеног корења износи од једне до две и по године.
Прве писане информације о употреби корења у лечењу налазимо још у нашим средњовековним списима Ходошком кодексу (најстарији писани документ о српској медицини из 13. века прим.а) и Хиландарском медицинском кодексу, касније у делима Захарија Орфелина, Васе Пелагића, Ристе Гостушког, др Јована Туцакова. Велики је списак биљака чији се лековити корен користи у народној медицини а међу њима најчешће су бели слез, одољен или валеријана, линцура, оман, чичак, маслачак, иђирот, гавез, зечји трн, водопија, шипак, сремуш, пиревина, ангелика, копитњак, медуника, мечја шапа и др.
КОРЕН БЕЛОГ СЛЕЗА
У нашем народу, бели слез са својим лековитим кореном спада у једну од најпопуларнијих биљки. Сматра се незаменљивим средством за лечење тешких желудачно-цревних оболења пре свега због својства облагања и смиривања слузнице. Исто тако налази примену и у лечењу упале органа за дисање и ждрела, против пролива, за испирање мокраћних путева, за клизме и облоге. Нарочито је популаран за микстуре против кашља у својству искашљавања и ублажавања надражајног кашља:
Ево и рецепта: припремити по 50 г корена, листа и цвета белог слеза и све добро измешати. Овај чај се не кува, него се држи у хладној води 2-3 сата на собној температури, затим се процеди и после пије у малим гутљајима више пута током дана (др Ј.Туцаков ).
Популаран је и рецепт за смирење болова код лумбага и ишијаса као и реуматизма: Уситнити корен белог слеза до конзистенције праха па измешати са гушчијом машћу у размери 1:1. Добијеном смесом премазати оболело место и оставити да преноћи. Сутрадан испрати млаком водом.
Пише др Душан ВУЈНОВИЋ
извор: Бабушкини рецепти, 2018.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању