Бор цара Душана (муника (Pinus heldreichii,Crist) кога је засадио у Неродимљу код Урошевца, на Косову 1336, и маслинa коју је засадио у Хиландару 1347. године данас су споменици природе и жива историја са којом се поноси сав српски род.
Бор се налазио на десној обали реке Неродимке, у порти Цркве Светих Арханђела, на сеоском гробљу у самом селу Горње Неродимље, у општини Урошевац. Био је висок 23 метра а стабло је било добро очувано, витално и плодоносно. Налазио се поред самог летњиковца Цара Душана. По предању лично га је засадио цар Душан Силни 1336. године и данас (2024) би имао 688 година. Старину која je памтила векове, посекли су Албанци јуна 1999, но из корена посеченог стабла пркосно је почео да се уздиже, од пре децнију и по, млади изданак Душановог бора који је данас десет метара висок.
Заштићен простор око Душановог бора обухватао је површину од 1,77 ара. Бор-муника је врста која припада високопланинској шумској зони медитеранских и субмединетанских планина те је овај бор један од ретких примерака који се развио у ниским надморским висинама (у овом случају 630 м н.в.). Бор цара Душана први пут је заштићен 1961. године као историјски споменик – природна реткост, а 1993. категорисан је као Споменик природе од изузетног значаја као посебан представник балканског субендема. (Одлука о заштити споменика природе Бор Цара Душана 01 бр. 633-202 – СО Урошевац. Службени гласник РС/1995).
Уместо да се пробијају кроз пукотине у стени, његове жиле су у земљи. Биће да је због тога овај племениташ, што је иначе реткост за ову врсту, израстао 23 метра са огромним деблом обима 4,6 метара и круном од 15 метара. Био се разбашкарио на готово два ара земље. Иако је проглашен спомеником природе, не може се похвалити да су га људи одувек мазили и пазили. У време кад није било струје, а и свеће беху привилегија богатих, становништво је за осветлење користило луч. Што би се мучили и по њу ишли у шуму, кад су је имали на дохват руке. И тако, луч по луч, настала је на стаблу Душановог бора голема „рана”, висока 2,5 и широка 1,5 метар. Да би га заштитили од болести и штеточина видали су му ране у два наврата, 1937. и поново 1988. године.
До 1999. у Горњем Неродимљу било 160, а у Доњем 120 српских домова. Од те године, међутим, тамо нема ниједне српске душе, ни српског белега. Уништени су српски двори, споменик српским средњовековним владарима, разорене и са лица земље избрисане све цркве. О српству сведочи још само прва основна школа на Косову и Метохији из 1863. године.
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању