Историчари који се усуђују да некога од њих прогласе оснивачем овог духовног покрета, кажу да је то био Григорије, који је у првој половини 14. века са Синајске дошао на Свету гору где је окупио повећу групу ученика са којом је касније стигао у Србију. Иначе, нема никакве сумње да је назив синаит везан за Синајску гору. Тај простор је од давнина био привлачан пустињацима као место где су се срели Бог и Мојсије. Од времена цара Константина (четврто столеће), још више Јустинијана (шести век), Синај постаје један од најзначајнијих духовних центара хришћанства.
Зато је присуство Синаита у Србији, у 14. столећу, када је наша земља била на удару Турске, дало духовни подстицај борби за хришћанство. Они су помогли да се одржи аутентично црквено предање. Па иако их је било неко каже и више стотина, иако је њихова улога била важна, само неколико њих је добило место у православном календару.
Огроман је улаз у Раваничку пећину код манастира Раваница. И данас, трагачи за закопаним благом покушавају да се докопају драгоцености које је, према легенди, овде склонио кнез Лазар, ктитор светиње. Блага нема, као што нема ни доказа да ли су у њој боравили синаити. А њихово духовно средиште био је управо овај манастир код Ћуприје. Ту су придошли монаси подизали себи насеобине према узору на синајске и светогорске скитове.
Веза српских земаља са православним Истоком и њиховим духовним прецима потиче још из времена светитеља Саве. Приликом свог другог путовања на Исток, Свети Сава је богато даривао тамошње манастире. Те духовне везе настављене су и касније, а посебно у време владавине српског кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У њихово време српски монаси одлазе у Палестину, а далеко већи број монаха синаита преко Свете Горе долази у Србију. Лазарева Раваница им је духовно седиште, а таква монашка станишта убрзо су распрострањена око неколико манастира, од којих су најзначајнији Мојсиње, Горњак, Љубостиња, али и на Космету, у околини Пећи, Дечана и Призрена. Неки од ових испосника постали су свеци, многима ни име ни гробно место нису сачувани. За неке постоје писани трагови, неки су сачувани у народном предању, многима се права имена и не знају, а некима ни порекло. Но, неколико њих свакако треба поменути. То су Ромил Раванички, Роман, Нестор, Мартирије, Сисоје, Зосим Тумански, Григорије Молчаник и Јово.
Кнез Лазар је, каже предање, имао посебан однос према овим монасима. Чувена је легенда када је једном приликом ктитор Раванице дошао до такође своје задужбине, манастира Горњак код Петровца на Млави. Чуо је, каже предање, за моћи мудрог и стрпљивог синаита Григорија који је боравио у пећини изнад манастира, па је са свитом дошао да се и сам увери у приче које су кружиле. И када је стигао до обале реке Млаве, преко које се налазила пећина у којој је боравио Григорије, позва кнез испосника да пређе реку и дође до њих, али овај ни да чује. Реч по реч, покуша владар да га приволи, али без успеха. Што због даљине, што због хучне Млаве, њих двојица нису могли да нормално прозборе коју. “Кажу да си мудар, али и да имаш натприродне моћи, па ако је тако утишај ову реку да се не довикујемо“, рече кнез Григорију. И, шум престаде. На том потезу дугом стотинак метара, у близини манастира Горњак, заиста, не чује се жубор воде, а мештани тај део реке назваше „Место које ћути“.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању