После две и по деценије од великих сукоба у рејону карауле Кошаре на српско-албанској граници на Јуничким планинама, између припадника Војске Југославије на једној, и припадника ОВК, страних плаћеника, војске Албаније и НАТО снага на другој страни, разговарали смо са комадантом одбране ове карауле пуковником ВЈ Љубинком Ђурковићем.
Како је Војска Југославије дочекала, на граници дугој 111 километара са Албанијом, почетак бомбардовања Југославије 24. марта 1999. године?
– По почињењу агресије, односно објављивању ратног стања, граничне јединице Војске Југославије се налазиле у режиму обављања граничне службе по редовном обезбеђењу, из разлога што су остале јединице у унутрашњости територије, нарочито на Косову и Метохији, односно Метохијском делу, изводиле борбена дејства против заосталих терористичких групација ОВК које нису уништене (или су ревитализоване) 1998. године, као и против нових убачених група, тако да су граничне јединице биле те које су штитиле границу по режиму обезбеђења границе, све до фактички 9. априла када је покушана и почела изненадна копнена агресија на Савезну Републику Југославију, иако је претходних дана било бомбардовање, односно дејства из ваздухоплова по дубини територије Србије, односно СРЈ.
Колико је тада било појачано борбено присуство на караулама према Албанији?
– Када кажем да је агресија била изненадна, то је зато што се није очекивао правац почетка агресије на граничном делу преко карауле Кошара, већ се очекивало да ће то ићи из Македоније, односно из Босне и Херцеговине, чак и можда из неких других НАТО земаља, али је чињеница да тај фактор изненађења непријатељу није много користио, зато што јединице, које су се налазиле по дубини територије, за врло кратко време заузеле су положај одбране и заштите територије на местима где је непријатељ покушао продор по дубини територије. Оно што је евидентно и што је реалност, командовање није предвидело главни правац копнене агресије преко карауле Кошаре из много разлога: прво што је то мали правац, капацитета до једног батаљона, обично у разматрању војно оперативних праваца је био уз косовско-дримски правац са подправцем Морина, а у подправцу Морина се разматрало да на правцу Кошара може нападати јединица капацитета једног батаљона и са лакшом борбеном техником.
Ипак, због лошег географског положаја карауле Кошаре, испод превоја којом иде граница са Албанијом, очекивао се највећи напад управо на њу. Шта се предузимало да се та линија ојача ?
– Зашто су Кошаре, Кошаре? Зато што су оне прве примиле удар копнене агресије, друго што су спречиле непријатеља у својим плановима да постигну ефекат изненађења. Треће, зато што су Кошаре браниле разнородне јединице свих састава родова, значи јединице из другог моторизованог батаљона из састава 125. бригаде. Затим други делови херојске 125. бригаде, те позадински вод, мешовити артиљеријски вод назван џокери, затим, добровољачке јединице које су формиране од добровољаца на територији Републике Србије, војно полицијске јединице из састава петог батаљона, затим делови чета из првог батаљона херојске 125, затим делови 72. специјалне бригаде, делови падобранске 63. бригаде, добровољци интернационалног одреда из скандинавских земаља, из Украјине, затим руски добровољачки одред, затим артиљеријске јединице за подршку из читавог приштинског корпуса, артиљеријске јединице из херојске 125, делови полицијског батаљона из Приштинског корпуса… значи један комплетан мозаички и импозантан састав, слободним речником речено јачине неког мини пука.
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању