Рударски хлеб једе породица Златковић из Алексинца. Онај са седам кора. И до пре неколико дана у њиховој кући је владао мир и спокој. Отац Драгољуб је недавно отишао у пензију, а синови су наставили да раде у руднику. Далибор се тог дана, када је „Соко” узео данак, вратио из прве смене и поподне провео са породицом. У јаму је увече, у трећу смену, отишао његов старији брат Дарко. Отишао да се никад више не врати. Страдао је са седморицом колега.
А покушала је та јама пре тога да отме још једног члана породице. Најстаријег. Оца Драгољуба. Он је 1998. избегао оно најстрашније, смрт која је тада задесила његових 29 колега. Па иако свестан да је смрти гледао у очи, и да све може да се понови, а ево, на жалост, поновило се, наставио је да ради у руднику и ту дочекао пензију. И не само то. Тамо су за хлебом отишла и његова два сина.
Дарко је у руднику радио 21 годину. Био је сменовођа. А то значи, између осталог, да у било каквој ванредној ситуацији мора да остане последњи и учини све да спасе колеге. Некако као и капетан брода који тоне.
– Остао је последњи и угушио се, – сведочи отац Драгољуб. – Када су завршили откоп пробио је метан и спаса им није било.
Иако је у својој смени пре неколико деценија избегао смрт, иако ту срећу није имао његов старији син, Драгољуб каже да ће његов млађи син да настави са послом.
– Далибор ће да настави да ради у руднику, где би другде? – каже. –Тешко се долази до другог посла. И Дарко је радио у руднику јер није могао да нађе посао у струци. Био је шумарски техничар.
И био је пред женидбом. Тако је, расположен, обећао родитељима, када је пред смену те вечери са њима попио кафу. „Биће, после Ускрса”, рекао је и отпутовао. У вечност.
Он је планирао женидбу, а његов колега Бојан је неколико дана пре него што је настрадао постао отац. Посведочио је то један од његових колега док је погнуте главе стајао на платоу где се после несреће окупило доста рудара.
– Бојан је недавно постао отац – прича његов колега. – Пре неколико дана је частио испред рудника тим поводом. Ето, није дочекао ни да га се честито нагледа.
Иза сваког од рудара, као уосталом и иза сваког човека, стоји нека прича. Коме је како живот поделио карте. У селу Бобовишту, код Алексинца, где је сахрањен Бранко Чокорило, пријатељи и комшије, осим неверице, имали су само речи хвале о овом вредном човеку. Успео је да преживи рат у Босни, али није метан.
– За време рата у Босни дошао је у наше село са братом – сећа се један мештанин. – Брат му је био рањен. Вредни, спретни, брзо су се уклопили и снашли. И породицу је засновао. Оженио је нашу девојку, добили су две дивне ћерке, а прошле године је и унука дочекао. Али, ето, није му се дало да га чува.
У Алексиначкој болници где су се опорављали повређени рудари могло је од њих да се чује да ништа није указивало на несрећу. „Ништа није слутило да ће овако нешто да се догоди. Само се сећам експлозије и то је све. Удар ме је одбацио неколико метара” – сведочио је један од повређених, док је његов колега из кревета поред рекао кратко: „Радим већ двадесет година и никада није било неких кризних ситуација. Када силазим у јаму не размишљам о опасности. Ко са страхом силази у јаму треба што пре да напусти овај посао. Метана, иначе, има највише у пролеће. Тада се ваљда накупи”.
Није непознаница да је метан саставни део овог рудника. Потврдио је то и др Милинко Радосављевић, директор Рударског института.
– Сви рудници у саставу Јавног предузећа за подземну експлоатацију „Ресавица” су рудници са метанским режимом рада – објашњава Радосављевић. – Та испитивања је радио Рударски институт када је обављена категоризација рудника, што је први корак када се одређује да ли је рудник опасан или не, било да је у питању метан или експлозивна угљена прашина. То су две ствари које су најчешћи узрок несрећа у српским рудницима.
Он додаје да је ова несрећа атипична у поређењу са ранијима, јер је уместо експлозије дошло до пробоја метана. Може да се догоди да, упркос свим апаратима који мере концентрацију метана и угљене прашине, дође до изненадног цурења гаса. Каже и да, поред редовних мера које се предузимају у рудницима, постоји систем којим се обавља мерење и праћење количине гаса у јами.
– Да није ових мера ми бисмо имали несреће у таквим рудницима, који су опасни због метана, сваког дана – тврди Радосављевић. – Рудник„Соко” располаже најсавременијом опремом управо због трагедије која се догодила пре двадесетак година. Тај систем праћења је систем који у реалном времену прати гасно стање у јами. Највећи број несрећа се догодио или због пожара, упале експлозивне прашине или експлозије метана из разних разлога. Најчешћи разлог је људски фактор и непоштовање мера.
Стручњаци ће наравно да ураде све потребне анализе, а сада је још рано да се говори шта се тачно збило 1. априла у четири сата ујутру у јами „Соко”.
Резултати истраге, ма какви били, ништа неће да промене када је реч о страдалима. А број оних који су у овом руднику погинули са овом несрећом попео се на 57. Најтежа је била 1998. када је страдало 29 рудара. Десеторица су погинула у експлозији метана, а деветнаест се угушило услед недостатка кисеоника. Била је најтежа, али не и прва. Петнаест рудара страдало је 1974, а само годину касније страдала су још петорица.
Ризичан је то посао. Човек, односно немар, јесте често узрок несреће, али и природа чини своје. Метан и угљена прашина стална су опасност. Иако је у то време, а збило се то 1983. године, Алексиначки рудник био један од савременијих, експлозија је однела 35 живота. А шест година касније, у пожару који је избио на 700 метара дубине, у Алексиначком руднику је 1989. страдала цела смена – свих 90 рудара. О томе је екипи „Илустроване” овако сведочио Љубиша Станојевић који је 25 дана из јаме вадио своје мртве колеге.
– Сваки дан у Алексинцу сахране. Цео град завијен у црно. Сахрана сахрану стиже. Кад смо извукли настрадале колеге, наставили смо да вадимо опрему. Трајало је безмало годину дана. То су ми били другови, комшије пријатељи. Сваког дана сам морао мајке, супруге, децу њихову да гледам. Да им кажем да носим тужне вести. Питају ме често какав је то посао, да ли о њему причамо, боје ли се рудари јаме. Не боје се. Кад би о томе размишљали, колико смо метара под земљом, нема ту од посла ништа. Кад силазимо лифтом изнад је лимена плоча, па се горе не види. Замисли да гледаш сваки дан горе како се отвор у тачку претвара. А о чему се прича у јами? Кад једемо, или правимо паузу, причамо углавном о кафани. Кад после одемо у кафану, причамо о послу. И тако сваки дан.
И у руднику Рембас, у јами „Стрмостен” у Ресавици, 1984. страдали су рудари. Дошло је до квара на електричној мрежи, престала је да ради вентилација, и угушила се цела смена. Њих 34. У Баљевцу, у јами „Јарандо”, 2017. страдао је радник-надзорник током контроле вертикалног окна.
И свака ова несрећа завије у црно. Не само породице, не само град на чијој је територији рудник и одакле су рудари, већ и државу. Чини се да људима ничија смрт не падне тако тешко, као смрт рудара.
Пише О. Радуловић