За некога је кристал само камен који се разликује по боји, облику, тврдоћи, неко ће га описати само као обележје материјалног света, део природе, док за друге кристал има свој духовни карактер и своју посебност. За треће, он је чак „живо биће“ које има своју свест, док је за боље познаваоце кристал управо камен који има исцелитељске моћи.
Кристалима су одавно приписивана многа чудесна и магична својства, коришћени су у ритуалима против лоших сила а доказано је да они делују неким финим вибрацијама на човека тако што утичу на везивање елемената у људском организму и тако доносе добробит. Александра Дуенде је од свог првог сусрета са кристалима осетила посебну страст према њима која се годинама само повећавала, па она сада прави и веома посебне амајлије које нам могу донети срећу и бољитак.
– Мој први сусрет са кристалима је био у Индији, 2017. године. Прича је почела у Њу Делхију и наставила се у Пушкару. У Њу Делхију сам први пут у животу ушла у специјализовану радњу за кристале и сећам се да сам остала тамо скоро два сата. Човек који је радио је добро говорио енглески и очигледно имао довољно слободног времена да ми објасни појединости и својства многих, као и најбољи начин да изаберем прави кристал за себе. У истој радњи имао је и тибетске звучне чиније које сам први пут видела уживо и из ове перспективе ми је занимљиво када схватим да се више од пет година касније бавим и једним и другим. Сећам се да ми је за око највише тада запао камен лабрадорит, али како се он продавао само као део ниске камења, нисам знала како бих могла да га носим стално и зато сам се бацила у потрагу за прстеном са овим кристалом. А тада сам купила наруквице, иако се на жалост не сећам од којих кристала јер су веома брзо отишле од мене. Наставила сам путовање и по градовима на северу Индије трагала за прстеном од сребра са лабрадоритом док га на крају нисам пронашла у Пушкару, граду у који смо дошли због прославе Холи фестивала. Реч је о познатом фестивалу боја који слави долазак пролећа и победу живота над смрти. И дан-данас имам и носим тај прстен, али не увек. Неколико пута сам га чак и губила и долазио је баш у време када ми је био потребан, и опет се губио кад није. Тада сам схватила да камен заиста може имати свој живот, а то данас потврђују и моји клијенти.
Пише Бранка Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању