Упорна је била млада мама да свом четворогодишњем сину објасни шта значи велики бели споменик. Стрпљива је била и док је покушавала да удовољи његовој знатижељи и одговори ко је и зашто поред тог споменика оставио велики број венаца. А то ЗАШТО би у ствари требало да буде право питање. И маме, и малишана, и сваког разумног бића. ЗАШТО је на том месту убијено безмало три хиљаде цивила које су чинили радници, старци, деца, ђаци…
Дан топао, Шумарице окупане сунцем. Дрвеће почело да се одева јесењом гардеробом. Злате се светлобраон и жути листови топола, храста, граба, парковског биља… Бројни венци поређани око Споменика стрељаним ђацима и професорима. Поред тог дела вајара Миодрага Живковића дан раније одржан је помен страдалима. О томе сведоче венци. Положила их је премијерка Србије Ана Брнабић, Народна скупштина Србије, Град Крагујевац, Прва крагујевачка гимназија, Уставни суд Србије, представници амбасада Немачке, Аустрије, Белорусије, Казахстана, Палестине, Руске Федерације, Словачке, Сједињених Америчких Држава, Француске, Европске уније, Израела, Шведске, Црне Горе, Велике Британије… И градови пријатељи Крагујевца…
На улазу у парк, недалеко од зграде Музеја “21. октобар” и паркинга стоји упозорење којим је возилима дозвољен пролаз. Стоји упозорење, али има оних којима то ништа не значи. Иду возила лепо уређеном широком стазом. Они стазом, а квадови ливадом. Ни једнима ни другима место овде није. Нарочито квадовима који по зеленој површини јуре. Јер читав овај простор од 352 хектара уређен је из једног разлога. Да се никада не заборави тако страшан злочин који су Немци починили 21. октобра 1941. и да се не ремети мир уснулих невино страдалих душа. Тих недужних житеља Крагујевца и околних села било је око три хиљаде, међу њима и 300 ученика крагујевачких средњих школа и шегрта који су већ радили, као и 15 дечака, чистача обуће, од 12 до 15 година старости.
Кружни пут дужине седам километара иде од паркинга, односно Музеја “21. октобар” ка долинама Ердоглијског и Сушичког потока где су се стрељања и одвијала. И о чему сведоче хумке са једне и друге стране. У оквиру комплекса налази се десет споменика, од тридесет колико је првобитно планирано да буде постављено. Подигнути су на хумкама стрељаних. Први, назван „Споменик бола и пркоса“ подигнут је 1959. године, док је последњи „Споменик пријатељства“ саграђен 1994.
Од споменика Против зла, мексичког вајара Мигуела Роме благом узбрдицом стиже се до црквице на заравни. Реч је о храму-капели зиданом у српско-византијском стилу посвећеном Крагујевачким новомученицима.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању