Већ очајна, васпитачица је закуцала на врата управника.
-Дете већ трећи дан неће да једе. Само пије воду. Неће да каже зашто не доручкује, руча… Не знам шта да радим – завапила је.
Дете, дечак са Горе, је био са њом. Погнутог погледа, помало уплашен и постиђен, оћутао је њене речи.
Управник је започео разговор, покушавајући да од дечака сазна у чему је проблем. Потрајало је његово благо наваљивање. Дечак је управника гледао право у очи, али зид ћутања није пао.
Иако по правилима, управник не би требало да разговара са дететом без присуства васпитача, замолио је васпитачицау да на трен изађе из канцеларије и сачека испред врата.
-Сад ћемо нас двојица да разговарамо као мушкарац са мушкарцем. И, нико неће сазнати шта смо причали. Никад. То ће остати наша тајна – започео је управник.
Није стигао да настави, а дечаку су кренуле сузе. Бујица је лила из црних очију, јецаји су стизали један други. Управник је ћутке чекао да се дете смири.
-Чико, ја не знам да користим прибор за јело – казао је дечак бришући руком сузе. – Бојао сам се да ме друга деца не задиркују због тога, да ме не одбаце.
-А, то! – лакнуло је управнику. – Ма, сад ћемо то да решимо. Ти и ја ћемо сад заједно да ручамо.
Позвао је кувара Саву Митровића, који за децу кува већ дуже од две деценије и замолио да им из трпезарије донесе комплет ручак. И онда су њих двојица, заклоњени од туђих погледа, ручали полако. Управник је дечаку стрпљиво показао уз које јело се који прибор користи и како се употребљава. Онда му је рекао да он све исто уради сам.
Кад су обедовали управник је отворио врата.
-Ми смо се нешто договорили, али то остаје наша тајна – рекао је васпитачици.
За вечером је обишао децу у трпезарији. Мали Горанац је вечерао са својим другарима. У једном моменту су им се срели погледи.
-Те очи, бистре као глечери, зрачиле су срећом. И сад их видим – каже нам Момчило Бјеливук, управник ( званично, руководилац службе) Одмаралишта Црвеног крста Србије „Криста Ђорђевић“ у Баошићима који тај одговорни посао обавља од 2003. Године.
Догађај који му се урезао у памаћење је једна од најбољих илустрација колико је мало потребно да очи пуне туге засијају срећом, али и у каквим све ситуацијама може да се нађе служба на чијем је челу, а коју овог лета у свакој десетодневној смени чини њих тридесетшесторо, од лекара, преко волонтера Црвеног крста Србије (ЦКС) до сезонских радника. Јер, на пример, у време када смо ми посетили одмралиште у њему је боравило безмало двеста малишана узраста од пет до четрнаест година, већином из енклава на Косову и Метохији, и из породица корисника народних кухиња и хуманитарне помоћи махом из удаљених сеоских средина.
Пише Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању