Породица Петковић већ годинама живи на релацији Београд – Малме, па смо их недавно посетили у њиховој вили на Авали где сви заједно често воле да бораве. Са Слободаном Петковићем, који је пре више од пет деценија отишао у Шведску, и где и сада води успешан бизнис, разговарамо о његовим искуствима тамо и овде, као и о неким његовим идејама за побољшање живота у Србији. Слободан је у Малмеу засновао породицу и са првом женом Швеђанком, има ћерку и сина, а са другом женом Јоландом, која је пореклом из Пољске, још једног сина и сада сви заједно раде у татиној фирми.
Питамо га најпре како се обрео баш у Малмеу у Шведској…
– Мој зет је упознао неког директора штампарије на мору, који му је предложио до дође код њега у Шведску. Он је отишао у јуну 1965. и хвалио се да му је тамо лепо и удобно. Тада сам имао 18 година и пожелео сам да га посетим, извадио сам пасош и стигао у Малме 14. октобра 1965. Већ је било хладно, зимско време и нисам стекао неки оптимистичан утисак. Временом сам, полако, улазио у тај нови систем живота где сам запажао различитости у односу на нашу земљу, а које сам на неки начин почео да прихватам. После неколико месеци вратио сам се у Југославију, али сам поново желео да одем у Малме јер ми је одговарало то што тамо могу лако да нађем и да мењам послове. Тако сам, после неколико пута враћања у домовину, одлучио да останем у Шведској, запослио сам се и од тада живим у Малмеу.
Шта је било одличујуће да останете у Шведској, можда стандард и добра зарада? Како сте добили визу?
– У то време, код мене није била нека изразита жеља за зарадом али ми је тај њихов систем одговарао и осетио сам дражи боравка у Шведској. Визу сам добио одмах, у то време су је давали на три месеца, други пут на шест, па на годину дана, затим на две године, а онда сам добио перманентну визу. Од посла и зараде коју сам имао могао сам да плаћам стан који сам добио и да живим прилично добро. После годину дана купио сам и један половни аутомобил, што у Југославији никако не бих могао, па су поред осталог, и то били неки преломни моменти да останем тамо.
Како је даље текла ваша каријера?
– Мењао сам послове, а онда сам ишао и на школовање о макроекономији. Имао сам срећу да уз помоћ пријатеља купим мој први бизнис, кафе-паб у центру града. Са њим сам кренуо 70-тих година и како је тај паб већ био разрађен, 1972. сам га преправио у ресторан који се звао „Мона Лиза“ и који је радио са великим успехом до 1982. Имали смо одличан обрт јер смо унели неке новине и имали смо добар концепт пословања, тако да сам осамдесете године купио и хотел у Малмеу, такође на доброј локацији, у центру града. Хотел је имао 30 соба, али је било могућности да се надогради, што смо касније и учинили и проширили посао. Продао сам ресторан и од 1982. до 1990. сам се бавио хотелијерством, када сам дошао и на идеју да правим јарболе за заставе, што је такође био успешан пројекат.
Током свих тих година редовно сте долазили у своју домовину, некадашњу Југославију, која се тада, баш током деведесетих, суочавала са многим изазовима, од економских проблема и хиперинфлације до ратних сукоба. Као успешан бизнисмен размишљали сте о економском опораваку домовине и имали сте план како то учинити?
– Понудио сам пројекат „Шведско индустријско село“ са индустријским зонама који би отворио врата улагачима. Наишао сам на велико разумевање и одушевљење не само у Шведској и Југославији, већ и у осталим источним земљама као што су Мађарска, Словачка, Чешка и Пољска.
Пише Наташа Ускоковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању